Пише: Ђорђе Чоловић, вероучитељ
Од рођења Растковог посматрамо олује које нам доносе времена кроз која постојимо. Погледајмо трновит пут од аутокефалности наше цркве и све до данас. Сетимо се да смо једно време били и анатемисани услед једностраног проглашења за патријаршију.
Али, хајде да погледамо значај цркве која нас је заиста очувала кроз туркократско ропство које нам је наметнуто од стране суровог освајача.
Култура, језик, писмо, уметност… која се мукотрпно развијала од Немањића па до несрећног 14. века, дошло је у озбиљну опасност доласком освајача са истока. Све што је стварано тешким трудом било је на ивици постојања. Деца су одвођена у ропство, цркве и манастири, изворишта писмености, били су спаљивани, претварани у џамије…
Тог суморног дана 10. маја (27. априла) 1594. године, Синан паша се усудио да помисли да учини незамисливо. Сматрао је да ће у диму и пепелу моштију светог Саве нестати и наш народ, наша жеља за слободом и за постојањем. Честа грешка охолих освајача који сматрају да је могуће скршити људску жељу за поносом. Но, десило се скроз супротно. Кроз дим са ломаче, свети Сава окадио је своју земљу и благословио народ који га се и данас сећа и спомиње га!
Да није било Саве темељ наше државе био би попут семена које пусти корен у прашини, али одува га поветарац и однесе у заборав. Кроз Саву добијамо државу, културу, традицију, духовност. Посматрати Саву ван ширег контекста била би грешка. У његовом лику оличена је и наша средњовековна дипломатија, економија, позиционирање на мапи моћних држава. Стране дипломате дочекивале су Саву са великим страхопоштовањем. Дакле, рећи Сава значи рећи Србија.
Први пут смо обележили светог Саву као славу 1812. године у туђини, јер Земун тада бејаше иностранство. Али, указом кнеза Милоша од 1840. године и званично почињемо да славимо Савиндан као славу. До наших дана у учионицама школа налази се Савина икона. Прохујала су и нека друга времена, али свевременост Савина и ту се показала.
Политике и системи су пролазни, просто јер за узор не гледају у небеса, не моле се Господу и нашем заштитнику Сави. У Господњим очима педесетак година је кап у васељенском океану. То време је прохујало, са тавана и из подрума поново су у школе, на факултете, у установе… враћене иконе светог Саве.
