РАДА И МИЛАН ПОСЛЕ ДУГОГ ЧЕКАЊА ДОБИЛИ ТРОЈКЕ
Драга, Данило и Богдана су прве чачанске тројке после скоро две деценије. Рођени су баш овим редом на Богојављење, 19. јануара, у београдском породилишту „Народни фронт“. Њихови родитељи, мајка Рада Каранац Лазовић и отац Милан Лазовић, свесни су огромног богатства које су у једном дану стекли. О коликој срећи је реч говори и то да је Рада у 46. години родила тројке, после десет покушаја вантелесне оплодње. Године наде, ишчекивања, процедура болних, и не само физички напорних, за њу и четири године старијег супруга Милана сада су иза. Једва чекају дан када ће им ћерке и син доћи из Београда и на сав глас “пробудити” породичну кућу у Трбушанима. Њихове тројке су „помало и Грци“, јер им се за вантелесну оплодњу посрећила ова земља.
– Ми смо, заиста, срећни људи. Имам четворо деце и сва су сада стамбено збринута у Београду – каже уз смех Милан, који из првог брака има Лану, студента права у престоници.
И на Радином лицу блистав осмех, а у очима нови сјај. Увек своја, какву је знају многи суграђани, и по рођењу тројки, каже, морала је да буде оригинална. Цела трудноћа прошла је потпуно нормално. Осим стомака, никакве друге „симптоме“ није имала.
– Као да нисам била трудна, уживала сам у том стању. Више пута патронажна служба ме „налазила“ на Морави, поред које сам често шетала. Будући да сам носила тројке, што су увек високоризичне трудноће, за све смо морали да идемо у Београд. Тако и за порођај царским резом. Али, све је прошло одлично, деца су добила високе оцене, с обзиром на то да су тројке. Остале су у Београду, јер је то уобичајено за превремено рођену децу. Сада их „посећујемо“ два пута недељно и спремамо се за њихов долазак у Чачак – почиње Рада од краја причу, која се зачела у Солуну, у тамошњој клиници за вантелесну оплодњу.
ШОК И ИЗНЕНАЂЕЊЕ ПОМЕШАНИ СА РАДОШЋУ
Без обзира на то како се осећала, прва три месеца трудноће су била, ипак, тешка, пре свега због ризика. Како и Рада констатује, нису тек тако говориле старе жене, да се у том периоду и не говори о трудноћи. А онда мали „шок“ – прво је докторка видела двојке. За Раду, у чијој су породици, са очеве и мајчине стране, близанци чести, то је значило да наставља још једну традицију. Али, после извесног времена, уследило је још веће изненађење, докторка је видела и треће!
– Само смо се надали да ће на томе стати и говорили докторки да не гледа даље! – опет се шале супружници.
После Нове године, тачније 4. јануара, отишла је на контролу у Гинеколошко-акушерску клинику „Народни фронт“. Али, малишани су одлучили да овај свет угледају мало раније, два месеца пре него што је мајци био термин. Како причају обоје, били су неспремни… Рада је „решила“ да изгура трудноћу до 35. недеље. Чак се ни за имена нису коначно одлучили. Али, и о томе постоји прича. Данило је први добио име, чим су сазнали да ће имати и дечака. Драга је брату свe време „седела“ на глави, као на трону, па се наметнуло да буде „краљевско“ име. Она се и прва родила. За треће, девојчицу, која је дошла последња, одабрали су име Богдана, због великог празника Богојављења.
– Посебан осећај је када сам бебе први пут узела на своје груди, када сам их осетила на својој кожи – прича мајка и додаје да је веома задовољна свим медицинским услугама у Београду, професионализмом и стручношћу лекара и сестара у ГАК-у и Институту за неонатологију.
Милан је своје малишане видео први пут на Институту за неонатологију, где су њих троје још увек. Био је, прича његова супруга, уплашен, није знао које дете да узме, да ли сме и како… Али, изнад свега је био поносан, а срећу је поделио још раније и на својој фејсбук страници:
– Данас, на Богојављење, моја супруга Рада, жена храбрости, див-јунак, на свет је донела троје деце, две ћерке и сина. Уз моју златну ћерку Лану, постао сам отац четворо деце. Осећам се немерљиво срећним и богатим човеком!
ПОТРЕБНА ВЕЛИКА ФИНАНСИЈСКА И ПСИХОЛОШКА ПОДРШКА
Десет покушаја било је напорно, не само због финансија. Захвални су супружници и Граду Чачку, који је, као и другим паровима, пружао новчану подршку за одласке на вантелесну оплодњу. Истина, на ову помоћ могли су да рачунају само једном годишње. Све што је било ван тога, финансирали су готово сами. Помогао је и Синдикат Миланове фирме, њихови родитељи, узимали су и кредите… Добро је да су у држави и локалним самоуправама донете мере популационе политике, али каже Рада, као да брига престаје од тренутка када се дете роди.
У њиховом случају срећа је да су могли да целу причу финансијски, ипак, некако реше. Рада је у државној служби, Милан запослен у јавном предузећу. За разлику од многих других, свесни су тога, лакше су могли да ускладе време, финансије, одсуства са посла… Истина, последњих пет-шест годишњих одмора користили су за одласке на вантелесне третмане. Како наглашавају, многи парови због новца и свих других проблема одустану, колико год да имају вољу и жељу да добију потомство.
– Често понаваљам да смо сви ми са сличним причама, само се разликујемо по бројевима – покушаја, година старости жене, рођених беба и износима кредита. Финансијска подршка је међу најважнијим, јер када је то решено, мањи су стресови. Оно што је веома важно, а што недостаје и у Чачку, то је бесплатна стручна психолошка помоћ женама које иду на вантелесну оплодњу. Ја сам то имала од супруга, од моје докторке у Дому здравља, али многе, иако не причају о томе, падну у депресију из које се тешко излази – сматра Рада Каранац Лазовић.
НЕ ОДУСТАТИ!
Обоје, посебно она, нису заборавили тешке тренутке, али једногласни су да је то сада све прошлост. Увек су налазили снаге и могућности да иду даље, да још једном покушају. Чак и у време корона-пандемије ишли су на три вантелесне оплодње. Све је било још комликованије, вакциниције, тестирања, потврде… Рада истиче да је вакцинација нешто што је обавеза будућих родитеља.
– Милан и ја смо већ потпуно остварени на свим пољима. Сада могу да се посветим само својој деци. Сва енергија ми је усмерена ка томе. Померила се граница рађања и жена може да бира када да роди. За мене су 46 праве године. Тако ја то схватам. Не треба никад одустајати – Радина је порука.
Преко друштвених мрежа њих двоје упознају парове сличне себи, па већ „узимају“ часове и лекције које ће им ускоро бити потребне. Као што их и они деле онима који пролазе кроз њихова искуства. Технички су се опремили за своја нова три члана, јавили су се многи да помогну, родбина, пријатељи… Све их је Рада уписала у своју бележницу, па кад буде требало, на листи су, каже она са осмехом.
После сазнања да ће родити тројке, наметнула су се, кажу, питања о којима никада нису размишљали. Реално, за све је потребно троструко – од простора у кући, колица за троје, аутомобил много већи од њиховог садашњег, до свакодневних трошкова за бебе које морају множити са три… Али, Рада је у мислима већ у првој шетњи са тројкама у колицима. Чим гране јаче сунце, ето их на Морави.
В. Тртовић
Фото: из породичног албума саговорника
ПРАЗНИЧНЕ ТРОЈКЕ
Одмах после објаве радосне вести, Ради се јавио брачни пар из Мршинаца, који, такође, има тројке. И оне су рођене на велики православни празник, тачније на Ђурђиц, 2006. године.
