OBOLELI SVEDOČE: KORONA DNEVNIK UMETNIČKOG FOTOGRAFA RAJKA KARIŠIĆA IZ „ŠTARK ARENE“
PORUKA SKEPTICIMA: – A što se tiče onih koji i dalje misle i tvrde da je sve ovo zavera na nekom tamo nivou i da nam sve te priče neko od tamo plasira, ne želim im da nijednog jedinog trenutka dođu u situaciju da „provere“ koliko su te priče tačne, da ih osete na svojoj koži… A ako do tog, ipak, dođe, siguran sam da će veoma, veoma brzo promeniti svoje mišljenje…
Umetnički fotograf iz Beograda Rajko R. Karišić (1952), Kandidat majstor fotografije Foto saveza Srbije, po profesiji mašinski inženjer, više puta je izlagao svoje radove i na Danima fotografije Srbije u Čačku. Tako je bilo i nedavno… Stekao je u našem gradu brojne prijatelje, sarađivao u pojedinim publikacijama. Do sada je realizovao 122 autorske fotomonografije i knjige za druge umetnike i 19 minimonografija manastira i crkava SPC. Za rad na polju umetničke i primenjene fotografije dobio je više desetina nagrada, najznačajnije Vukove nagrade KPZ Srbije za 2010, Godišnje nagrade ULUPUDS-a za 2011, Oktobarske nagrade Grada Vrbasa za 2012, Nagrade za životno delo ULUPUDS-a, 2013. i brojnih drugih. Za 47 godina kontinualnog bavljenja fotografijom donirao je oko 800 opremljenih fotografija manastirima Hilandar, Studenica, Bođani, Velika Remeta, Opštoj bolnici i Domu zdravlja „Veljko Vlahović“ u Vrbasu, Akademskom horu „Glinka“ iz Sankt Petersburga i Gimanziji „Žarko Zrenjanin“ u Vrbasu, ali i RTS-u i mnogima drugima. Živi i stvara u Beogradu.
Iako je iza njega više od sto samostalnih izložbi i sva visoka priznanja koja je mogao dobiti u našoj zemlji, ovo, nažalost, nije priča o njegovoj uspešnoj umetničkoj karijeri. Kamo sreće da jeste, ali činjenica da je prebrodio zarazu korona virusom i vratio se u život, spreman da otvoreno govori o svom iskustvu, opet, nažalost, sada je bila primarna. Rajko Karišić nam svoje utiske piše dvanaestog dana po napuštanju Kovid bonice u Štark Areni, 7. decembra 2020. godine. Desetog dana objavljuje svojim brojnim prijateljima na društvenim mrežama – Živ sam!
Na pitanje šta reći o ličnom iskustvu u savladavanju korona virusa, u ovoj situaciji u kojoj se, trenutno, svi nalazimo, Rajko Karišić odgovora da ga ima zaista mnogo. Zato se u našem razgovoru fokusirao na nekoliko bitnih detalja, ne samo za sebe, nego i za sve one koji strepe da li će oboleti i za one koji su to ostavili iza sebe, kao podsećanje…
NAJPRE O SIMPTOMIMA
– Početkom druge polovine oktobra meseca primetio sam prisustvo laganog bola u predelu lopatica i, nekoliko dana kasnije, lagano peckanje u očima sa suzenjem. Nisam pridavao pažnju, jer sam pretpostavio da mi je to reakcija na dugotrajno sedenje i rad na kompjuteru… Zatim nailazi mala temperatur, oko 37,2o C koja , mi je signalizirala da se neki proces u organizmu odvija. Sledi kašalj, prvo „stidljivo“, a ubrzo jačeg intenziteta, suv i iscrpljujući. Uz njega ide porast temperature do 39,6o C, koja me je lomila nekoliko dana. Koristio sam terapiju dobijenu od prijatelja lekara koji su preležali korona virus. Ni to nije pomoglo… Zahvaljujući izuzetnoj ljubaznosti doktorke iz Službe hitne pomoći, otišli smo na pregled, supruga Jovanka i ja, u Infektivnu kliniku Kliničkog centra Srbije u Beogradu. Nakon detaljnog pregleda, snimanja pluća i ustanovljene jake virusne upale oba plućna krila kod mene, a kod supruge u nešto blažoj formi, brzo smo spakovani u Privremenu kovid bolnicu smeštenu u sportskoj Štark Areni.
ODLAZAK U KOVID ARENU
– Smešteni smo kao jedni od oko 510 hospitalizovanih ležećih pacijenata sa srednje teškom kliničkom slikom. Terapije su nam odmah podeljene i na nama je bilo da strpljivo čekamo njihova dejstva. U tom momentu nismo razmišljali o vremenu koje treba da tamo provedemo. Svesni činjenice gde smo došli i zbog čega, a sa namerom da izađemo oporavljeni, strpljenje nam je, u ovom slučaju bila velika vrlina. Nije nimalo svejedno biti u takvom ambijentu 24 časa, okružen bolesnicima koji se bukvalno bore za udisaj više, sa maskama za kiseonik na svojim licima, koje im život znače… Za tih 18 provedenih dana bilo je otpusta, novih prijema, reanimacija, pogoršanja stanja kod pojedinih pacijenata koji su hitno transportovani u bolnice na respiratore, a i onih, nažalost, koji su izgubili bitku za dalji život!
Kada ležite na takvom mestu i imate sve vreme ovog sveta pred sobom, okrenuti sami sebi i svojim mislima, nije nimalo lako. I pritom ste, kao i ostalih osam cimera – sapatnika, priključeni na kiseonik,osluškujući svaki damar svoga tela… Vizite, terapije, pregledi, snimanja… sve je besprekorno organizovano, kako to našoj vojsci i dolikuje (objekat Arena je pod upravom Vojne komande) uz neverovatan ljudski i profesionalni odnos kompletnog osoblja, kako medicinskog tako i nemedicinskog, prema svima nama da nam nadomeste sve u ovoj bolesti i da nam boravak u ovoj bolnici bude dostojan čoveka… Iskren da budem, mogao bih mnogo primera da navedem o njihovom odnosu i brizi prema nama – priča Karišić.
NEVEROVATAN ODNOS I BRIGA KOMPLETNOG OSOBLjA
– Navešću samo nekoliko koji su na mene ostavili poseban utisak. Negde iza ponoći, gledam i prizivam san na oči, i vidim jednu sestru koja, kao senka, ulazi u naš boks, prilazi jednom od mojih cimera kome je pokrivač pao na patos, pokriva ga sa toliko pažnje, gotovo, roditeljski, ušuškavajući ga da bi, potom, kao što je i ušla, tiho i neprimetno izašla… I dan danas u sebi nosim tu sliku… Šta reći? Zatim, doktorka Nataša (ako sam dobro zapamtio ime) je bila ceo dan dežurna na Svetog Mratu, u dan kada je njena porodica obeležavala Krsnu Slavu, a dan ranije joj je jednom od troje dece bio rođendan koji su proslavili bez njenog prisustva… Šta reći? Pa jedna od sestara kojoj je sestra bliznakinja ležala u jednom od boksova u Areni, dok je ona obavljala svoju humanu dužnost! Ili, sledeći gest pažnje koji se ne zaboravlja: sestra Slavica Milanović, videvši da sam ispunio sve Skandinavke, sutaradan mi je donela njih nekoliko koje sam našao u kesi na mojoj kaseti pored kreveta. I ne samo njih, tu su bile i sveže banane, čokolada i keks „Jafa“ biskvit! Šta opet reći?! A takvih primera ima još podosta… Malo je ovde prostora da bih sve njih istakao i opisao njihov odnos prema pacijentima… Kao što to obično i biva u životu, svako zlo donese sa sobom i nešto dobro… Upoznao sam divnu osobu, cimera Nebojšu, koji je jedva izvukao živu glavu, sa kojim ostajem u kontaktu. Nastavljamo druženje kada sve ovo prođe… Jedno prijateljstvo više! Malo li je u današnje vreme!
IMA NADE!
– Saznanje da su nas negovali i o nama vodili računa mladi doktori i ekipe sestara, daje veliku nadu za naše zdravstvo. Ljudi, koji su svoje stečeno znanje i iskustvo primenili na najbolji mogući način su već proverena naša budućnost. U svoje lično ime i u ime svoje supruge i, siguran sam, u ime svih onih koji su se lečili, mogu da kažem jedno veliko i iskreno HVALA ovim HEROJIMA današnjice, koji su odavno u prvim borbenim redovima izlažući sebe i svoje najmilije zarazi. Nažalost, ima i takvih slučajeva… I, na kraju, želim da, posle ovog mog iskustva svima poručim: DOBRI MOJI LjUDI, POSTANITE VEĆ JEDNOM ODGOVORNI! Odgovorni, pre svega, prema sebi, prema svojima najrođenijima, prijateljima i svima onima sa kojima, iz ovih ili onih razloga, stupate u kontakte… Samo tako možemo napraviti situaciju da ovu pošast priteramo uza zid i da je, konačno, savladamo. BILO – NE PONOVILO SE!
Zorica Lešović Stanojević
Fotografije: Rajko Karišić
DRUGO POLUVREME: PLAŠIM SE DA SE NE SAPLETEM O SOPSTVENE NOGE…
Kako je naš sagovornik doživeo povratak kući nakon desetodnevnog boravka u ovoj privremenoj Kovid bolnici pisao je svojim prijateljima i na društvenim mrežama…
– Srećan sam kao čovek da sam upoznao ovakve divne, humane i profesionalne ljude koji vole svoj, nadasve, humani posao, ulivajući nam nadu da za nas nije još sve izgubljeno!
Veliko HVALA svima koji doprinose da se ova situacija u zemlji privede kraju u borbi u kojoj se, nažalost, još ne nazire kraj. Deseti dan kako sam izašao iz Privremene kovid bolnice u Štark Areni. Deset dana od kako je počelo naše, supruge i mene, drugo poluvreme oporavka od završene prve faze borbe protiv korona virusa… Povremeno sam izveštavao sa lica mesta, kao jedan od brojnih hospitalizovanih „koroničara“, verujući da ću mojim objavama pomoći nekima da shvate (a ima ih još, nažalost, koji to ni do dandanas nisu shvatili) da je ovo veoma, veoma ozbiljna situacija po sve nas… Red je, mislim da tako i treba, da Vas obavestim o nastavku lečenja i simptomima koji i dalje traju. Po savetu mojih ordinirajućih lekara na čelu sa dr Dejanom Pilčevićem, nastavak terapije je u kućnim uslovima. Precizirano do detalja sve je napisano u Otpusnoj listi!
Savet od svih: mirovanje, mirovanje, mirovanje… Bez ikakvih fizičkih napora, jer se samo na taj način može savladati teška upala pluća koju sam negde zaradio… Dužinu perioda oporavka niko mi, do sada, nije bio u prilici precizirati… Po svemu sudeći, a na osnovu dobijenih iskustvenih podataka do sada, to može potrajati i nekoliko meseci, pa i do pola godine!
Za ovih deset dana mnogo se osećam malaksalo, kolena klecaju, nestabilan hod po stanu sa tendencijom da se sam sapletem o svoje rođene noge i, ne daj Bože, da se skršim iz čista mira i napravim sebi još veće zlo! Daleko bilo! Malaksalost prati višestruko dnevno preznojavanje i presvlačenje po nekliko puta kako kod mene, tako i kod supruge… Ono što sam primetio je da za sve ovo vreme nisam izgubio ni čulo mirisa, ni čulo ukusa, ali sam registrovao pad čujnosti u mojim ušima, pa sam počeo da malo glasnije govorim, na šta mi ukazuju moji ukućani… Ne znam šta da kažem, valjda je i to jedan od pratećih simtoma. Nadam se da će se, kada sve ovo prođe, sve vratiti u normalu… I, umalo da zaboravim…
Jednostavno, nemam reči kojima bih objasnio moje zadovoljstvo nakon dobijenih telefonskih poziva dr Dejana Pilčevića koji nas je zvao da isprati naša stanja van svog radnog vremena. Isto važi i za sestru Slavicu Milanović, koja je, nakon završetka rada u Areni, i sama postala pozitivna na koronu!
