(БЕЗ)ГРАНИЧНИ ПРОСТОРИ ЗАУМЉА ПРЕВЕДЕНИ У РЕЧИ
„Врлетном стазом, широким друмом,
не хајући, ишли смо насумице,
куд се срцем хрли, не разумом,
до зацртане у нама границе.ˮ (Братислав Бежанић)
Свет књижевног дела омеђен је корицама, као што се и наше мисли рађају и нестају негде у ограниченом простору између слепоочница, али, упркос томе, ова два света су подједнако безгранична, неухватљива и негде на обронку стварног и нестварног. Када лутамо овим просторима имагинације, можемо пронаћи неслућена блага, али и свесно закопане тајне, тако да је важно пратити мапу и на време се вратити назад у стварност.
Братислав Бежанић, професор руског језика и књижевности и писац из Чачка, подарио је читаоцима две књиге до сада, најпре стихове, потом и кратке приче, а у плану је и први роман, што су и више него довољни разлози да заједно са њим прођемо просторима заумља и откријемо шта се све тамо може пронаћи и које знакове је на том путу пратио.
Имали смо прилику да Вас упознамо као песника у збирци „Границеˮ, а сада је пред нама збирка кратких прича „Мапе заумљаˮ. Чини се на основу наслова да су литерарни светови које стварате омеђени и јасно одређени, али можда је то само варка?
‒ Ја се заправо у обе своје књиге, како у песмама, тако и у прози, бавим простором, неистраженим и оним омеђеним искуством, простором изван и унутар себе. То се види и у називима циклуса: први циклус у збирци поезије је „У брисаном просторуˮ, док се завршни циклус у збирци прича зове „Место под сунцемˮ. То се десило спонтано, непланирано, те границе и тачке мапиране у освојеном простору настале су у потрази за слободом. Уметник има потребу да буде ослобођен од свих стега, али је апсурд у томе што слободу окусиш тек кад себи поставиш границе, кад постанеш свестан својих ограничења. Уметничко дело настаје из потребе да се остави траг у времену и простору, границе се стално померају, а усмерења нема. Насловна песма из збирке „Границеˮ говори и о томе.
С обзиром на то да се, између осталог, бавите и преводилаштвом, колико Вам је та вештина открила о списатељском раду?
‒ Превођењем књижевних дела се, нажалост, бавим насумично, неплански. На прво читање неке песме осетим да ли бих могао да је препевам, то некад успе лако, а некад се добро помучим, готово увек препев песме мора да одлежи, а то у мом случају важи и за ауторски текст. Превођење јесте вештина, није довољно само знати језик да би препев песме био успешан, мора постојати и стваралачки нагон и осећај за мелодију. Кад год помислим да одустанем од неког превода, сетим се Цветајеве која се и сама бавила превођењем и која је тврдила да у језику не постоји ништа непреводиво, да је све што је написано већ преведено из мисли у језик, што је много теже него превођење са једног на други језик. У сваком случају бавити се превођењем значи заронити у језик и пронаћи нова неслућена значења. То захтева посвећеност која се генерално недовољно цени.
Поезија коју сте објавили настајала је у дужем временском периоду, од студентских дана до зрелог доба и сачувала је у себи различите делиће Ваше личности. Можемо ли пронаћи Ваша искуства и у збирци прича „Мапе заумљаˮ и како је изгледао процес њеног стварања?
‒ Имао сам дилему да ли да те младалачке песме уврстим у збирку, предуго размишљао и на крају нешто оставио, нешто кориговао, а нешто одбацио. Сад ми се чини да је та збирка, састављена од сасвим различитих песама, у ствари онаква каква је и требало да буде. Песме исповедног карактера нису само из младалачког доба а настале су, углавном, у неким пресудним тренуцима. Временом су песме све више личиле на приче, кад сам то схватио, преда мном се отворио потпуно нов простор. Сад упоредо пишем прозу, поезију све ређе, а бавим се и превођењем. Има у причама и личног искуства, од кога човек не може да побегне, све и да хоће, али, уколико то лично искуство нема моћ да се претвори у универзално, онда и није вредно помена.
Мислите ли да „живот прича причеˮ које само ретки могу да препознају и рашчитају или да свакодневним и непоетичним догађајима уметничко око приписује симболику и смисао које истински немају?
‒ Инспирација је неопходно чудо, а догађа се некад потпуно неочекивано, а некад дуго хвата залет и држи те у стању ишчекивања и будности, чак и у сну. Сан је често простор у коме се дешавају расплети, зато волим јутро и мислим да сам највише песама написао, или бар наслутио, ујутро. За приче је јако важан контакт са другим људима, другим световима и врло је важно умеће слушања, а то је нешто што ми често недостаје, као и већини људи око мене, јер то умеће подразумева стрпљење.
Остаје ли све што је проживљено негде у заумљу и колико је тешко заћи у себе и откривати те затамњене стазе и једва уочљиве трагове?
‒ Много тога се брише у свести, али оног што остаје има у изобиљу и све је то потенцијални материјал за песму или причу која чека свој тренутак. Копати по заумљу је и тешко и болно, нарочито кад се ствара песма, али је и лековито. Са истим жаром се пише и проза, али је тада глас разума јачи од емоција.
Нушић је у „Аутобиографијиˮ своју личност поделио на три путника кроз живот: једног који тугује над свим, другог који је стално под теретом брига и трећег који се смеје свему око себе, а када су свели рачуне, препустио је реч шаљивџији да говори о његовом животу. Којем од ове тројице путника је најближи приповедач у „Мапама заумљаˮ?
‒ Свиђа ми се Нушићева теза заснована на тројству стваралачке личности, она подразумева вечиту борбу у себи, па чији глас надјача ‒ његова прича. Препознајем се у свој тројици путника, а пут је неодложан. Смех јесте лековит, али не сваки, а туга нас некад доводе до прочишћења. У кратким причама је то најбоље умео да ослика Чехов.
Када сте исцртавали мапу своје збирке, како сте се одлучили за редослед прича и има ли неких скривених сигнала у том распореду?
‒ Приче у збирци „Мапе заумљаˮ разврстане су у два циклуса, али за читање то није од пресудног значаја, за разлику од циклуса из збирке „Границеˮ. Кључ за редослед прича јесте скривен у називима циклуса, играо сам се тражећи најбоље решење, али читалац нема разлога да се држи тог редоследа, јер свака прича, било да је дужа или сасвим кратка, засебна је целина.
Да ли ћете се определити за један жанр у будућности или се подједнако добро осећате и у стиховима и у приповедању?
‒ То се дешава у налетима, ако кренем да се бавим превођењем стихова, то ме одвуче од писања прозе и држи ме дуже време, али мислим да је добро то стварање на више фронтова. Тренутно сам мало успорио, али имам у плану кратак роман, уколико успем да га скројим, то је за мене велико искушење.
Сваки крај рађа нови почетак, па се тако и на крају овог пута открива светлост нових неистражених простора које најпре треба да походи сам аутор, да би касније повео и своје читаоце провереним и сигурним стазама, налик на редове у књизи или мождане вијуге, и довео их до скривене лепоте у свакој мисли, речи, осећању и, наизглед обичном, животу.
Марија Миљуш
