”Rođen sam 13. januara 1958. u Čačku. Beskućnik sam već dve godine. Nemam gde da spavam i da se okupam. Spavam po parkovima, na Železničkoj i Autobuskoj stanici, gde uveče imam problema sa narkomanima, alkoholičarima i policijom. Ponekad prespavam u jednoj napuštenoj kući, koja nema vrata, prozore, a plafon samo što mi ne padne na glavu. Sobe su pune fekalija koje šire zarazu. Tu nema kreveta, spavam sedeći, na gajbici i mrznem se celu noć, jer nemam prikladnu odeću i obuću za ovo doba godine. Pre nekoliko meseci sam imao šlog od koga su mi ostale posledice na levoj strani tela. Ne osećam levu ruku, a leva noga mi smeta pri hodu, jedva je pokrećem. Nemam posao, ni novac za hranu i lekove za koje mi je mesečno potrebno četiri hiljade dinara. Jedem dva, tri puta sedmično.
Nadam se da ćete mi izaći u susret i pomoći da popravim materijalnu situaciju i produžim sebi život. Zato molim sve građane dobre volje, udruženja, privrednike, gradonačelnika da razmotre moj slučaj. Novčane priloge mi možete poslati postnetom na ime Zoran Nikolić, 061/23-13-502”.
Unapred zahvalan Zoran Nikolić
Verovatno će Zoran ovo pismo, koje je stiglo i u našu redakciju, narednih dana odneti na nekoliko adresa. Obratiće se ljudima za koje je uveren da mogu da mu pomognu.
Zoran je prethodnih godina izgubio oca, majku i brata. Njegov brat je umro od posledica iznenadnog emotivnog šoka. Pre nekoliko godina, Nikolići su morali da prodaju porodičnu kuću u Ciganmali. Novac je bio neophodan za lečenje Zoranovih roditelja. Dok su mogli da plaćaju, živeli su kao podstanari. ”Otišli” su i njegovi roditelji… Bez posla i novca, on se našao na ulici. Ranije je radio u ”Slobodi” i ”Fabrici reznog alata”, nikada nije imao stalni posao. Zato danas, sa pet, šest godina radnog staža, nema uslov za prevremenu penziju. Korisnik je Narodne kuhinje, ali zbog zdravstvenog stanja, ne može uvek da ode da uzme obrok. Za lekove se snalazi, koristi samo one koje ne mora da plaća. Pokušava nešto i da uradi, koliko mu zdravlje dozvoli. Obično pomogne prodavcima na pijacu da iznesu ili pomere robu i oni mu simbolično plate za tu uslugu. Kada može, pomeri se sa ”mrtve tačke”, ali, uglavnom, je zagledan u beznađe.
– Ustanem ujutru. Ako sam spavao na stanici, odem u obližnju kafanu, konobari me časte kafom. Nemam mnogo rodbine. I oni kojima bih mogao da se obratim za pomoć, ne mogu mnogo da mi pomognu. Nisu u zavidnoj situaciji. Ponekad me prime neki prijatelji da kod njih prespavam i da se okupam. Ako spavam na klupi na stanici, noću me bude narkomani i alkoholičari. Teraju me i iživljavaju se… Kada naiđe policija, zamole me da odem… – opisuje Zoran kako provodi dane i noći.
