BESANI
Razgovor sa Goranom Stojičićem, piscem iz Beograda, povodom promocije knjige priča „Besani“, izdanja na spskom i engleskom jeziku, izdavač „Ammonite“. Promocija će biti održana večeras (petak 24. februar) u Galeriji Narodnog muzeja u Čačku, u 19 časova. O knjizi, pored autora, govore i Jelena Ćuslović, prevodilac knjige na engleski i Dušan Darijević, moderator
U prošlogodišnjoj književnoj produkciji na srpskom jeziku knjiga priča „Besani“, Gorana Stojičića, sija poput bisera. Dovoljan razlog za razgovor sa autorom pred večerašnju promociju.
Dušan Darijević
Foto: Anima Mundi
- Ko je Goran Stojičić?
– Rođen sam u Beogradu, od majke Banjalučanke i oca Nišlije. Sve ono što se sa mnom dešavalo pre nastanka knjige ne verujem da bi bilo previše interesantno čitaocima „Čačanskog glasa“. Jedan uobičajeni život prosečnog Srbina. Međutim, pisanje je uvek bila moja velika ljubav. Kao veoma mlad (još od osnovne škole) pisao sam pesme. Kasnije su mi u ruke stigli „Slučajevi” Danijela Harmsa, i od tada počinje moja opčinjenost pričama, posebno kratkom formom. Decenijama sam ih pisao, ali samo za sebe, i samo je mali broj ljudi u mom okruženju imao prilike da ih pročita. Jednostavno, nikada nisam smatrao da vrede. Doduše, stil je bio drugačiji od ovog koji je „nastao” pred leto 2015. Tada je nastala prva priča iz zbirke, a posle godinu dana pisanja – rođeni su „Besani”.
- Zašto „Besani”?
– Radni naslov knjige je bio „Kratki rezovi”. To je bila asocijacija na kratku formu i obrte u pričama, koji se dešavaju baš poput rezova. Međutim, iz više razloga sam odustao od toga. Suviše je delovalo oštro, zatim, prilično je asociralo na istoimeni Altmanov film, a i Aleksandar Čotrić je već izdao zbirku aforizama pod tim nazivom. U vreme kada sam o tome razmišljao (pred završetak pisanja knjige) nastala je priča „Besani” u kojoj pišem o nerealizovanoj i nematerijalizovanoj ljubavi. Odmah sam shvatio da je to prava reč za korice. Reč koja mi je oduvek bila posebna i mistična, i iza koje može da se krije sve i svašta.
- Da li je potrebno tako veliko životno iskustvo da se napiše topla i potresna pohvala ljubavi?
– Mislim da jeste. Tema koja je zajednička za sve priče je ljubav, i to ona ogoljena. Ona se provlači i dok pišem o rođenju, svim njenim milinama, divoti koju pruža; ali ona se nalazi i u smrti, mržnji, i ostalim potresnim nepodnošljivostima. Za sve nabrojano, neophodno je iskustvo. Proživljeno, ali i pročitano, prikupljano, i decenijama upijano. Ja, srećom, ništa od dramatičnih situacija iz knjige nisam doživeo, ali bez obzira što je u pitanju fikcija, svaka od trideset pet priča je protkana nekim auobiografskim ili biografskim detaljima. Svesno ili nesvesno.
- Knjiga poseduje univerzalnost, kako u samoj temi, tako u književnom postupku. Kako se „Besani” čitaju i kako se knjizi prilazi, zbog mnoštva izazova koje nude priče, izbor muzike i ilustracije?
– „Besani” mogu da se čitaju kao i svaka druga knjiga, zato su QR Code-ovi (od kojih svaki krije po jednu pesmu kao muzičku podlogu) i ilustracije Slavimira Stojanovića Futro-a diskretni i nenametljivivi. Ipak, u startu sam imao ideju da od nje napravim još nešto i čitaocima pružim mogućnost da u priče uđu još dublje. Zato na početku i postoji „Uputstvo za čitanje”, za sve one koji od „obične” knjige žele da imaju – multimedijalnu. Muzika je veoma važna u mom životu. Iz tog razloga od nje nisam mogao da pobegnem ni dok sam stvarao „Besane”, koje, kada ih uzmete u ruke, dobijate i mene – na tacni.
- Zašto je bilo važno da se gotovo istovremeno sa originalnim tekstom na srpskom, pojavi i prevod na engleski jezik?
– Procena Dejana Boškovića, direktora izdavačke kuće „Ammonite” je da će „Sleepless” biti veoma popularna i van granica Srbije i regiona. Likovi su bez imena (postoje samo Ona i On), takođe, ne postoje ni toponimi, dakle, priče se mogu doživeti bilo gde na zemljinoj kugli, i svako se u njima može pronaći. Engleska verzija štampane knjige će upravo, pred samu promociju u Čačku, biti dostupna preko Amazon, kao i digitalna varijanta, na svim relevantnim sajtovima za prodaju. Bilo je „samo” potrebno naći odličnog prevodioca i onda se pojavila Jelena Ćuslović, sa svim svojim sjajem i prevodolačkom magijom.
- Zašto Jelena?
– Sve sa Jelenom je bilo isto onako kao što se desilo sa knjigom od samog početka. Bez posebnog plana, ali svakako ne slučajno. Nakon prve priče, koju je na Fejsbuku pronašao moj izdavač i odmah mi ponudio saradnju, preko poznanstva sa jednim od naših najvećih dizajnera, Slavimirom Stojanovićem, koji je uradio korice, ilustracije i prelom; Laguninih, tj. Delfi knjižara, koje su posle samo desetak dana od objavljivanja knjige procenili da će biti prodavana i smestili je u izloge svojih radnji. I da ne nabrajam dalje (o tome možemo na promociji)… Dakle, Jelena Ćuslović je pročitala knjigu, a ja ono što ona piše. Shvatio sam da je u pitanju osoba sa kojom imam puno toga zajedničkog. U par navrata mi se desilo da, dok je čitam, imam utisak da čitam sebe! Usledilo je moje pitanje u vezi prevoda i njen potvrdan odgovor narednog dana. Rekla mi je da tu noć nije spavala. Nisam ni ja. Logično. U pitanju su „Besani”. Jelena je izuzetan prevodilac. Najbolji za „Sleepless”.
- Ilustracije, muzika, gotovo direktan prevod na engleski, može li se još nešto dodati, eventualno, narednoj knjizi?
– Može. Plan koji imam i zadatak koji sam sebi zadao je veoma komplikovan, i pisanje će verovatno potrajati. Ideja je komplikovana, menjao sam je proteklih meseci, ali mislim da sam sada raspetljao neke stvari u glavi. Biće nešto slično, ali ipak ću se popeti za jedan stepenik. Bar za mene. O tome možemo drugom prilikom, kada budem potpuno siguran.
- Da li „Besani” mogu biti ljubavna vožnja i na filmskom platnu? Da li sve vidiš prvo u slikama, a onda zapisuješ?
– Da. Sve je prvo u slikama, a iz tog razloga je očigledno i filmski narativ kao neka vrsta mog stila. Svoje filmove iz glave prenosim na papir kako bi ih čitaoci doživeli. Naravno, svako na svoj način. Što se tiče filmskog platna, da, mislim da bi to moglo da bude veoma interesantno. Mnogi su mi to rekli, a možda bi neki započeti dogovori na tu temu mogli ove godine i da se konkretizuju. Rekao sam već da se sve u vezi „Besanih” odvija samo, nekim svojim tokom. Moje je samo da se pilagodim i naviknem na brzinu dešavanja.
- I za kraj, zašto sve priče imaju jednu reč u naslovu?
– Koliko sam se bavio time da u kratkoj formi, uz što manje reči kažem što više, a da pri tom ne poremetim dinamiku i uz to napravim i obrt na samom kraju (nekada u poslednjoj rečenici, a nekada u poslednjoj reči), isto toliko sam vodio računa o naslovima. Odlučio sam se za jednu reč jer sam i njom želeo da nagovestim radnju, ali da čitaocu ne odgonetnem sve, tj. da ga možda dovedem u zabludu. Da ono što očekuje padne u vodu kada dođe do kraja. Verovatno se iz tog razloga mnogi vraćaju na početak, odmah nakon pročitanog poslednjeg reda.
Dušan Darijević
