ТРИБИНА ОДРЖАНА У КРАЉЕВУ
Инклузија деце са аутизмом у образовни систем званично је уведена у Србији пре 11 година. Од почетка је то био велики изазов за све – просветне раднике, родитеље, стручњаке… Иако, можда, различито сагледавају колико је инклузија успешна, неподељеног су мишљења да је потребна и да је школа један од најважнијих корака ка успешном укључивању особа са аутизмом у друштво. Како истичу родитељи и стручњаци, инклузија у редовним и „специјалним“ школама захтева едуковане учитеље и наставнике, који знају како да детету пруже адекватну подршку.
О инклузији у образовању као важном питању за особе са аутизмом и њихове породице, о приступу и методама рада, практичним искуствима, о томе како да просветни радници превазиђу неку врсту страха и другим важним темама из ове области, прошле среде, 9. јуна, у Краљеву је одржана трибина „Аутизам и образовање“. Организатор трибине је Удружење „Аутизам Краљево“, у склопу кампање „Могу да учим, могу да радим“, коју је подржала Градска управа Краљева. Ова четврта по реду интерактивна трибина Удружења, била је намењена просветним радницима из краљевачких школа, који су стручњацима могли да изнесу своје бројне дилеме и питања.
ДР ГЛУМБИЋ: ПОТРЕБНА ВИСОКО ИНДИВИДУАЛИЗОВАНА ПОДРШКА
Не постоје релевантни подаци колико деце са аутизмом је ван система образовања, јер не постоје регистри. Професор београдског Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију др Ненад Глумбић претпоставља да већина деце јесу формално укључена у образовни систем, али сматра да је много већи проблем што деца са аутизмом нису обухваћена адекватним образовањем.
– Деци са аутизмом потребна је високо индивидуализована подршка. Неопходно је да они који ту подршку пружају добро познају аутизам, не само уопштено (о начину испољавања, клиничкој слици аутизма), већ да добро познају методе рада које су засноване на доказима. Дуго је владало убеђење да је у области специјалне едукације немогуће применити праксу засновану на доказима, онако како се она примењује у медицинској области. Данас се веома добро зна који су то облици рада који су засновани на научним истраживањима и који су ефикасни, а који су приступи са мање резултата. Али, зна се и да постоје потпуно неефикасни приступи – рекао је др Глумбић.
Сврха и оваквих трибина јесте да се представе праксе које се могу примењивати у редовном образовном систему, а које би могле да дају одређени ефекат. Једна од тих пракси су визуелни распореди, веома битни за децу са аутизмом школског и предшколског узраста. То, пре свега, значи добро познавати начин организовања простора и времена. Такође, у едукативне сврхе могу се искористити неке специфичности аутизма, као што су ослањање на визуелне информације, склоност ка одређеном типу информација, отпор према променама, ограничена интересовања…
БАБОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАЖНА САРАДЊА МОБИЛНОГ ТИМА СА НАСТАВНИЦИМА, РОДИТЕЉИМА, ДЕЦОМ…
О подршци деци са аутизмом која су укључена у образовни систем, са акцентом на редовне школе и о значају припреме детета за полазак у школу, говорила је Снежана Бабовић Димитријевић, дефектолог у Школи за специјално образовање „Антон Скала“ у Београду. Она је рекла да је подршка потребна и родитељима, посебно када треба да одлуче да ли је редовна или „специјална“ школа боља за њихово дете. Ту подршку им даје интерресорна комисија, која врши процену у ком ће образовном систему дете добро да се осећа. За успешну инклузију, веома важна је сарадња родитеља, свих наставника и дефектолога из „специјалних“ школа укључених у мобилни тим.
Како је она истакла, не поставља се питање да ли просветни радници хоће и желе, већ да ли су припремљени за рад са децом са аутизмом.
– Код учитеља и наставника постоји реалан страх, јер се сви плашимо оног што не знамо. То није за осуду! Зато су састанци мобилног тима дефектолога са њима веома значајни, али су, нажалост, протекле године и они били онлајн. Важно је да је наставник спреман да унесе одређене промене у методици рада, јер је потпуно другачији приступ у обради академских вештина за децу са спектром аутизма, будући да се фокусирају на њиховим интересовањима и снагама. Уколико дефектолог да одређене смернице и помоћ у изради индивидуалног плана и материјала, онда је и наставницима знатно лакше. Ту постоји разлика, као и у другим професијама. Има оних који су јако уплашени и нису спремни за ново. Али, све већи број наставника се припрема и много им значи подршка дефектолога из мобилног тима – изнела је Бабовић Димитријевић.
Да би се дете боље прилагодило ситуацији, чланови мобилног тима пружају подршку родитељима и пратиоцима, истичући потенцијале и снаге самог детета. Посебно је важно користити његова интересовања, која се користе да научи друге вештине. Неопходно је повећати број ангажованих дефектолога, јер мања места немају специјалне школе, али, како је навела Бабовић Димитријевић, Министарство просвете организује разне обуке. Она је говорила и о стиловима учења, као и о томе како омогућити детету са аутизмом да се првенствено добро осећа у окружењу, које може да буде иритантно.
ПЕТРОВИЋ: ДЕТЕ ТРЕБА ДА БУДЕ У ШКОЛИ У КОЈОЈ ЈЕ СРЕЋНО И ОПУШТЕНО
Весна Петровић, председница Савеза аутизам Србије, сматра да је требало много боље и озбиљније припремити инклузију, јер, када је почела, „ново право затекло“ је и родитеље и наставнике.
– Родитељи су баш имали наду, очекивали су да ће све одједном да крене, да ће њихова деца да проговоре, да ће бити као и друга типична деца… Код нас је инклузија заживела административно, прво се утврђивало шта су чија задужења. Као родитељ и неко ко сагледава ситуацију у целој Србији, чини ми се да у тој ситуацији нико није мислио на децу! Ако је дете несрећно, нема напретка. То треба да им омогуће наставници, њихови родитељи, заједно са стручним тимом, који су, сада, једна породица! И једино тако може се остварити успех – рекла је Петровић.
Једно од честих питања многих родитеља је да ли уписати дете у редовну или специјалну школу. Као родитељ, свима који се обрате Савезу, Петровић каже да дете треба да буде тамо где је срећно и опуштено.
– Не сматрам да учитељи не воле да раде са децом са аутизмом. Они не знају. То је страх! Стално причам да људе треба „отплашивати“. Свима који се обрате Савезу дајемо литературу, књиге, све што је потребно – рекла је она.
За успешнију инклузију мора се још „запети“… Али, према речима Весне Петровић, већину родитеља брине питање: када деца заврше школу, шта даље?! Јер, нико од њих још се није запослио.
– То је наш следећи корак. Нек нам просветни радници помогну у првим корацима, а ми ћемо да надограђујемо – поручила је Петровић.
Један од великих недостатака инклузије, по оцени учесника трибине, јесте што нигде још није заживела услуга педагошког асистента.
В. Т.
ОНЛАЈН НАСТАВА – НОВЕ ТЕШКОЋЕ
Пандемија је много утицала на инклузију деце са аутизмом. Како је навео др Ненад Глумбић, онлајн образовање је представљало изузетан изазов, јер сама деца са аутизмом имају отпор према променама и било је веома тешко, а некада и немогуће, пребацити се на онлајн систем.
– Верујем да су школе биле принуђене да се уходавају, јер је било веома мало искуства. Ми смо на почетку епидемије покушали да то превазиђемо стварањем „социјалних прича“. Објављен је и један рад у часопису „Специјална едукација и рехабилитација“ о онлајн пружању подршке особама са аутизмом, да бисмо што брже информисали јавност о томе како је могуће радити – објаснио је он.
ПРЕЦИЗНА, КРАТКА УПУТСТВА
– Многа деца са аутизмом вас неће гледати у очи, што се може погрешно протумачити. „Избегавају“ контакт погледом, јер, уствари, не читају довољно информација са лица. За њих су потребна врло јасна и прецизна упутства. „Да ли би био љубазан да затвориш врата?“ је лоша варијанта. „Затвори врата!“ је идеалан израз. Треба избегавати било какав метафорички контекст, идиоме, фразе, иронију у гласу… Све то особе са аутизмом не могу да разумеју. Важно је дати визуелне сигнале, јер је доминантан облик примања и обраде информација визуелни код већине деце са аутизмом, која се веома мало ослањају на слушне информације. Радни сто за децу са аутизмом се врло често окреће ка зиду, да би се уклонили садржаји који могу да му ометају пажњу, а то могу бити чак и веома неприметни звуци, попут зујања флуоресцентних светиљки… Визуелни распоред су обично сличице које приказују редослед активности у току дана. Могу се ставити на „чичак“ траку и важно је да дете увек може да приђе и види шта је следећа активност. На крају траке мора постојати један „коверат“ где се одлажу сличице завршених активности – неке су од смерница за образовну инклузију деце са аутимом, које је навео др Ненад Глумбић.
