ARHITEKTA DUŠKO MILOŠEVIĆ O MAGIJI ČAČANSKIH GRADITELjA
Dečački zanosi arhitekte Duška Miloševića, rođenog 1955. godine u Beogradu, sa čačanskim detinjstvom i uspomenama, pretočeni su kroz njegovo umetničko biće u knjige i cikluse slika i akvarela kojima na svoj način osvetljava i tumači magiju ovog podneblja. U istom zanosu, stečenom na čačanskim pejzažima, urbanim legendama i navikama, nastala je i njegova prva knjiga „Moj rečnik čačanskih pojmova“ 2011. godine, a usledili su i drugi naslovi „Balkanske sitnice“, „Muke po Radošu“, „Naš rođak Fejso“, „Kule i gradine, kratke priče i podugački akvareli“. U slikarskom svetu prepoznatljiv je po svojim impozantnim ciklusima akvarela koje je izlagao na više samostalnih izložbi i za koje je osvajao više nagrada. Povod ovom razgovoru su njegove imresije čuvenom Ateničkom kulom, koju je višestruko ovekovečio, a iz ugla arhitekte je posebno izdvaja…
Kad ste i kako otkrili Ateničku kulu?
-Čudan je to sled događaja bio! Preko društvene mreže Fejsbuk u kontaktu sam sa mnogim ljudima iz raznih gradova Srbije. Ipak, nekako, najviše kontakata imam sa Čačanima. Dvoje njih, Bratislav Bežanić i Dragica Ćećez, objavili su jedne prilike, dve-tri fotografije te kule iz Atenice. Malo je reći da sam bio potpuno oduševljen lepotom te građevine.
Kako vas je i čime inspirisala?
-Na mnogo načina mi je ta atenička građevina odmah ušla i u glavu, srce i u oko. Ja sam u to vreme već bio uradio nekoliko kula iz, ispostaviće se tek kasnije, velike i obimne serije kula u tehnici akvarela. Zbog toga sam je, spontano, odmah i „krstio“ „Atenička kula“. Ono, čime me je ta građevina odmah osvojila je graditeljska imaginacija kojom je građena, koja se na neverovatan način poklapala sa onom mojom imaginacijom kojom sam ja već uradio nekoliko svojih kula. To, da je neko zaista ozidao ono što ja samo u mašti sklapam, za mene je imalo značaj posebno velikog otkrića. Odmah mi je bilo jasno da moram nekako da stupim u kontakt sa tvorcem Ateničke kule. Pošto ni Bratislav, ni Dragica nisu znali ko je to, krenuo sam kao pravi inspektor Kluzo da čeprkam i tražim autora. Posrećilo mi se posle izvesnog vremena, i saznao sam da je vlasnik, autor i graditelj kule Miroslav Miro Jevtović, naš Čačanin, inače profesor sociologije, sad već u penziji. Razgovori sa Mirom su posebna priča, jer je on jedna široko i svestrano obrazovana ličnost. Uglavnom, saznao sam da je kulu, skoro potpuno sam, gradio poslednjih 40 godina.
Kakvu simboliku imaju kule u našoj istoriji?-
-Upravo na ovu temu rečeni Miro Jevtović je na otvaranju moje izložbe akvarela „Kule i Gradine“ održao fantastično, pa slobodno se može reći predavanje. Zabeleženo je i kod Ginisa, da je to bilo jedno od najdužih otvaranja izložbe. Trajalo je punih 45 minuta. Mirov profesorski refleks nije zatajio. Iako su brojni prisutni sa velikom pažnjom pratili njegovo izlaganje, morao sam da mu šapnem da je jedan čas dovoljno. Miro je tad pomenuo široku lepezu značaja kula u našoj, a i istoriji drugih naroda. Pre svega bezbednosni aspekt koji je bio nužan kroz vekove. Zatim vladarski, statusni, simbol moći i snage. Takođe je pomenuo i religijski momenat, i taj stalni pokušaj čoveka da se uzdigne ka visinama, nebu, Bogu.
Koje su kule najznačajnije u srpskom nasleđu?
-Prvo mi, nekako, pada na pamet Kula Todora od Stalaća, sa koje je velikaš Todor, zajedno sa svojom ženom, skočio u Moravu, da ne bi živ pao u ruke Turcima. Nebojšina kula ispod Kalemegdana, takođe, nosi svoju veliku tragiku kao tamnica i mučilište Srba pod turskom okupacijom. A šta tek reći za Ćele-kulu pored Niša i način kako je nastala! Pa sve tamo do Hilandara i Milutinovog pirga, ili kule. U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u manastiru Uspenje postojala je, za bezbednost manastira u klisuri, vrlo značajna kula. Interesantno, ona se zvala vrlo slično kao i moja akvarelsaka serija, Kula Gradina.
Kako kule dobijaju metafizičku konotaciju u Vašem stvaralaštvu?
-Iz svega što sam do sad rekao, jasno je da čitava tema kula počiva na ogromnoj kulturno-istorijskoj, arhitektonskoj, pa i religijskoj riznici. Sasvim lako, moje kule poprimaju osobine kiteći se nakitom iz te riznice. Ako se tome dodaju neimarske osobenosti svih krajeva Balkana gde živi srpski narod, onda se dobija zaista veliki broj mogućih kombinacija. Tom svojom serijom ja sam skoro pokrio sav taj prostor gde su živeli, ili i dalje žive Srbi. Od Hilandara na istoku, do Pule na zapadu, od Boke Kotorske na jugu, do Vojvodine na severu.
-Koliko ste do sada nacrtali kula i da li su neke za Vas posebno značajne?
-Do sada sam ih uradio tačno 58. Za svaku od njih postojala je jaka emotivna potreba da se uradi baš tako kako je urađena, i da se prikaže sve to što jeste. Iz ovoga vam je jasno da mi je svaka od njih 58, najvažnija. Ipak, moram da kažem da su mi kule sa čačanskim motivima najbrojnije. Ima ih ukupno osam. Većinu su otkupili baš Čačani. Posebna mi je čast što se „Disova kula“ od proletos nalazi baš tamo gde i treba, u novoj čačanskoj, Gradskoj biblioteci. Jedna od poslednje urađenih je „Kula plemića“, na kojoj su prikazane neke od poznatih čačanskih ličnosti, kao što su Puriša Đorđević, Radmila Bakočević, Radmilo Mišović, Nadežda Petrović, Branko V. Radičević, Mihajlo Mitrović, Dis, pa sve do Tanaska Rajića. Takođe, u skorije vreme sam uradio i „Radomirovu kulu“, posvećenu našem velikom gitaristi R. M. Točku. Ranije sam jednu kulu posvetio i velikom srpskom slikaru, Čačaninu, Mihailu Đokoviću Tikalu. Očekujem i da će „Nenadića kula“, posvećena našem velikom književniku Dobrilu Nenadiću, naći svoj novi dom u gradskoj, ariljskoj biblioteci. Svoj novi dom našla je nedavno, baš u Čačku, i „Kula Vaznesenja“, posvećena tom ovčarsko-kablarskom manastiru i naročito vladici Nikolaju Velimiroviću, koji je puno učinio za mnoge manastire Ovčarsko-kablarske klisure. Svaka od mojih kula ima svoju priču, ali skupa je novinska hartija, pa da, ipak, stanemo ovde. Sve ovo i mnogo više, odnedavno može da se vidi na mom sajtu: www.akvareli-kuleigradine.com
I još koja reč o Ateničkom zdanju?
-Možda možemo da se na kraju vratimo malo do Ateničke kule. Naime, Mirov rođeni brat je poznati čačanski novinar i pesnik, sasvim posebnog kova, Bratislav Bato Jevtović. Tek nedavno sam otkrio da je on napisao jednu izvanrednu pesmu, „Roman sadelan iz serbez rezanog kamena“, posvećenu upravo gradnji Ateničke kule i njegovom bratu Miroslavu Miru Jevtoviću. Posle čitanja te pesme, mnogo vam je jasnije kako i zašto je nastajala Atenička kula.
Zorica Lešović Stanojević
MIRO, NAŠ GAUDI
Po čemu su „Atenička kula“, njen graditelj i građevina posebni?
-Miroslav Miro Jevtović (kaže, „v“ kao Jevtušenko) beogradski je profesor sociologije u penziji, starinom iz Atenice kod Čačka, podno Jelice planine. Seoskim, zemljanim putem vozim ga ka očevini. Juli mesec, „upekla zvezda“, bije sa nebesa, za milost ne zna. Samo „Suzuki“ narušava tišinu, tihu kao iz vremena prapočetka. Odjednom u okeanu cera, graba, topola i bagrema, pojavljuje se ona, koju sam prvo video na fotografijama, a sada prvi put svojim očima. Kula.
– Četr’es godina je zidam. Sam. Devedeset pet posto sam je sаm podigao. Čak i neke od onih najvećih blokova. Uz pomoć ovog bagrema. K’o Leonardo i Mikelanđelo, koturača i konopac i gotovo.
– Ja bih pre rek’o da si k’o onaj francuski poštar Ševal, što je sam, za života, napravio, kao neku palatu… Mada, ovo tvoje ima nešto i od Gaudija, možda najviše u toj nepredviljivosti!
A kula na, valjda, četiri nivoa, osim što stoji uspravno i što se na vrhu nalazi vidikovac, u svemu ostalom je nepredvidljiva. Razmeštaj prozora, vrata, konzola za balkon i za spoljnje stepenice, potpuno je neočekivan, uzbudljiv, skulptorski i slikarski istovremeno. Na baš ta mesta postavljao ih je Mirov osećaj za lepo, možda baš kako je i Huan Miro pravio svoje slikarije. I, sasvim izvesno, sa istom graditeljskom strašću kako je zidao veliki, neprevaziđeni Antonio Gaudi.
Svaki od mnogobrojnih kamenova, blokova i opeke, prošao je kroz Mirove ruke. On ih je slagao u čarobnom slogu, majstorski kombinujući i igrajući se njihovim oblicima, bojom, teksturom i veličinom, namerno praveći izrazito jake i široke spojnice.
-Uhhh, Miro, čoveče! Znaš li da si ti ostvario moj arhitektonski, graditeljski san, o čovekomernoj, arhitekturi sa dušom. Davno pre nego što sam video tvoje zidanije, ja sam upravo ovako crtao i akvarelisao svoje nekakve imaginarne zidine, smatrajući ih slikarskim, naravno lepim, ali ipak maštarijama. A ti si tu maštariju, napravio, čoveče! A još je uzbudljivije što je onda mene tvoja napravljena kula, žestoko nadahnula da napravim svoju, potpuno novu seriju akvarela koju sam nazvao „Kule i Gradine“. Smeška se Miro, smeška mu se i brk, oči sijaju zadovoljno, ali i moravski, čačanski, čaršijski.
