ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ДОАЈЕНА СРПСКЕ АРХИТЕКТУРЕ МИХАЈЛА МИТРОВИЋА
Удружење “Архи зона” у сарадњи са Градском библиотеком “Владислав Петковић Дис”, а уз подршку Града Чачка, реализује пројекат обележавања стогодишњице рођења, 1. септембар, најзначајнијег архитекте пореклом из нашег града, Михајла Митровића, публицисте и пројектанта “Западне капије Београда”, зграде “Пролећа” у Чачку, Храма Св. Василија Острошког у Новом Београду… О пројекту и раду Михајла Митровића, као примеру подстицаја за развој архитектонске струке и очување градитељског наслеђа, за наш лист говори архитекта Снежана Марјановић.
ПЕТ ДЕЦЕНИЈА У ЖИЖИ АКТУЕЛНОСТИ
– Идеја нашег тима је да се датум рођења архитекте, 1. септембар, обележи најавом низа активности посвећених раду Михајла Митровића, које би започеле изложбом посвећеном његовом животу и пројектима. Изложба ће бити отворена 7. октобра, у галерији Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”. У оквиру овог пројекта, током октобра и новембра, организоваћемо едукативне радионице и фото-конкурс за децу и младе, који ће за тему имати реализована дела архитекте Митровића. Завршна изложба, у вези са датумом смрти архитекте, биће отворена 20. децембра, када ћемо и поделити награде награђенима на конкурсу – најављује архитекта Снежана Марјановић, један од оснивача Удружења “Архи зона”.
“Мало је архитеката од значаја у историји српског градитељства који су, попут Михајла Митровића, својом стваралачком активношћу испунили пет деценија и све то време се одржали у жижи актуелности, упркос променама које је доносило време”, пише историчар уметности, професор Филозофског факултета др Александар Кадијевић, у уводу своје књиге “Михајло Митровић – пројекти, градитељски живот, идеје”, а цитира наша саговорница.
“У АРХИТЕКТУРИ НЕМА ВЕЛИКИХ И МАЛИХ ТЕМА”
Идеје су биле снажна водиља, које су давне 1940. године, повеле младог Михајла Митровића из чачанске Гимназије на студије архитектуре у Београд. Рођен је 1. септембра, 1922. године, када је Чачак, варошица од 5.000 становника, био осветљен електричним осветљењем. Био је предодређен да поседује незаустављиву енергију трагајући за изазовима у свету градитељства, наглашава архитекта Марјановић.
– У грађанској породици са њим су одрастале још три сестре и брат. Још као младић, Митровић је био љубитељ књижевности и ликовних уметности, помни пратилац филмских пројекција у биоскопу хотела “Крен (данашњег хотела “Београд”), који је водио његов отац. У току ратних година, као левичар, био је члан Народно-ослободилачког одреда, а након ослобођења вратио се студијама и дипломирао 1948. године. Каријеру пројектанта је започео на омладинским радним акцијама, а наставио, као урбаниста, у Урбанистичком заводу НР Србије, да би 1950. године добио стипендију Уједињених нација и боравио у Француској и Данској на стручном усавршавању. У наредних неколико година је радио на изради урбанистичких планова Ниша, Трстеника, Смедеревске Паланке, Бање Ковиљаче, Славонског Брода и других градова. “Ношен” жељом за ауторском, слободном архитектуром у времену социјалистичког развоја, са колегама је, 1954. године, основао атеље “Пројектбиро”. У наступајућим годинама пројектовао је стамбене и стамбено-пословне објекте у Београду, Лозници, Обреновцу, Крагујевцу, Пироту, Лазаревцу… Сматрао је да “у архитектури нема великих и малих тема” и да се и “на мање важним објектима може поштено служити архитектури” – наводи Снежана Марјановић.
ПРОЈЕКТАНТСКА ЗРЕЛОСТ И РОМАНТИЧАН ДУХ
Од 1960. године Митровић је пројектовао низ објеката који су доказ његове пројектантске зрелости и романтичног духа. За одмаралиште “Нарцис”, на Златибору, 1962. године је награђен Октобарском наградом Града Београда, а за стационар ОУН у Бањи Ковиљачи Борбином наградом за архитектуру. Страсно је примењивао природне материјале, опеку, камен, шљунак, дрво и развијао своје идеје, не заборављајући наслеђе старих неимара, напомиње наша саговорница:
– Пројектовао је низ хотела: “Путник” у Новом Београду, “Ривијера” у Петровцу, “Млинарев сан” и “Елен” у Ариљу, мотел на Тари, хотел “Пирот” у Пироту, “Златну трубу” у Гучи, као и многе туристичке објекте… За свој родни град је 1969. пројектовао стамбени блок “Пролеће”, доградњу хотела “Београд”, 1973. године, као и “Кулу”, вишеспратницу у Улици цара Лазара, на углу, где се некада налазила његова породична кућа. У раду су га одликовале и примена натур бетона и декоративних плоча од емајла. Примењивао је доследно и уметничка дела, као неодвојиви део архитектуре. Његова специфичност је била и константна присутност при извођењу.
Архитекта Марјановић подсећа и на речи историчара уметности Радомира Станића, да постоји једно својство у личности Михајла Митровића, које вазда импресионира:
– “Реч је о његовој непресушној и неизмерној љубави према родном граду, према његовим улицама, силуетама, хоризонтима, према старим зградама што чине душу Чачка”. А др Зоран Маневић је написао да он “не потцењује културу “провинције”; свуда где гради, широм Србије, он је у својој земљи, на свом терену. Такву је етику и усвојио – одговорну према наслеђеним вредностима, одговорну према природној и културној средини “. Таквој етици је и подучавао, као професор на Факултету примењених уметности. Био је врстан цртач, па је на својим бројним путовањима по свету, цртајући, бележио виђено.
КРИТИЧАР АРХИТЕКТУРЕ, АЛИ И ХРОНИЧАР ДРУШТВЕНИХ ЗБИВАЊА
За Митровића кажу да је имао срећу да реализује скоро све што је пројектовао, а реализовано је више од 80 његових пројеката.
– Његово најзначајније дело, грађено од 1970. до 1980. године, “Западна капија Београда” (стамбено-пословни комплекс “Генекс”) је 2021. проглашена за споменик културе. Као представник брутализма била је на плакату веома запажене изложбе “Према бетонској утопији: Архитектура у Југославији, 1948-1980”, одржаној 2018. године, у МоМа музеју у Њујорку. Часопис “Градац” је своје 50. јубиларно издање, 1983. године, посветио овом протомајстору, који је значајан део свог живота и писао, аутор је бројних књига: “Савремена српска архитектура”, “Новија архитектура Београда”, “Архитектура у свету и код нас”, “На крају века”… Текстови Митровића су излазили пет деценија у “Политици”, а писао је и за “Нин”, “Изградњу”, “Око” и друге. Био је бескомпромисни критичар архитектуре, али и хроничар друштвених збивања. Михајло Митровић, иако бритког пера, није био само критичар. Архитекта Александар Рудник Милановић је о њему написао: “Бележити успехе других колега, и писати о њима са таквом страшћу, особина је само великих хуманиста и људи без сујете. Неприкосновени владар архитектонске теорије, али и праксе Југославије, проф. Михајло Митровић је за будућа поколења оставио упечатљива дела. Његово оштро перо је било коректор јавног мњења у вези са многим ставовима о архитектури, простору, али и развоју градова Србије” – подсетила је Снежана Марјановић.
Михајло Митровић, неуморни неимар и публициста, председник Академије архитектуре, добитник Ордена Светог Саве, Велике награде за архитектуру Савеза архитеката и Седмојулске награде за животно дело, радио је и креирао идеје до своје дубоке старости. Преминуо је у 97. години. Оставио је иза себе своју породицу, ћерку и унуке, али и богато архитектонско и културно наслеђе, из кога можемо учити.
Нела Радичевић
Фотографије: Историјски архив Београд и архива Удружења “Архи зона”
