У ХОТЕЛУ “БЕОГРАД” ОДРЖАН ПАНЕЛ “АНИМАЦИЈА – ЈУЧЕ, ДАНАС И СУТРА”
Други дан обележавања 30 година од када је Чачак постао домаћин Фестивала анимираног филма, био је посвећен панелу “Анимација – јуче, данас и сутра”. На скупу, одржаном у сали Хотела “Београд”, учествовали су они који су били део фестивалских дана од 1993. до 2005. године и који су, из свог угла, подсетили како је било некада, констатовали како је данас и сагледали анимацију у будућности.
АНИМАТОРИ УОБЛИЧАВАЈУ ИДЕЈЕ, ФИКЦИЈУ ПРЕТАЧУ У СТВАРНОСТ, УДАХЊУЈУ ДУШУ
Медијатор панела је требало да буде Вера Влајић, један од аутора награђиваног филма на Југословенском фестивалу анимираног филма, 1997. године, за остварење “Мали принц са језера”. Својим радом је допринела да најмлађа генерација заволи анимацију и окуша се у креацији у овој области. Композиција младости и искуства је препозната те 1997. и заслужено је понела ласкаво признање “Златни штифт”. Пошто је из објективних разлога била спречена да дође у Чачак, у писаном облику је доставила своје тезе које су представљале основ за отварање дискусије на панелу.
– У нашој средини последњих година бележи се пораст броја аниматора, односно, оних који се спорадично или континуирано баве овим послом, нарочито на пољу компјутерске графике. Скоро да је подједнако велики број и оних који су престали да се баве овим занатом због свега што се дешавало протеклих година. Аниматора, дакле, има младих и у зрелим годинама, почетника и оних са искуством, талентованих и приучених, марљивих и лењих, поузданих и неодговорних, тачних и оних који обавезно касне, комуникативних и параноично индивидуалних. Народски речено, има их разних, али најбољи су добри аниматори. А они су ретки и препознају се тек у послу… Зато, аниматоре треба поштовати и неговати, трпети њихове спорадичне провокације и вечите бубице, дауне и биоритмове, јер су они ти који уобличавају идеје, фикцију претачу у стварност, удахњују душу. Они су суверени господари илустроване маште, мађионичари што ваде плаве зечеве из замршеног сплета штампаних кола, у њиховим рукама налазе се кључеви ризнице трика. Без њиховог знања и умећа, ни генијална идеја неће постићи жељени ефекат, а банална замисао може да се уздигне на завидан ниво и оствари комуникацију са крајњим корисником, што је императив сваке анимиране поруке – закључак је достављеног материјала Вере Влајић.
ЛЕПА КАМЕРНА СВЕЧАНОСТ
Панел је водио Мирослав Љ. Јелић, такође, добитник Награде “Гран при” за филм “100 година једног века”, 1995. године.
– Из оправданих разлога, болести и неодложних обавеза, нису били присутни сви доајени, аниматори и редитељи. Но и поред тога, била је то лепа камерна свечаност, добро организована и технички изведена, а оплемењена топлином поновног сусрета давнашњих познаника, колега и пријатеља из света анимације, помало носталгична и помало тужна, због оних који су се, у међувремену, преселили у неке друге светове. У име Града Чачка, свима су пригодно уручене захвалнице за допринос очувању фестивалске манифестације. У наставку програма, наредног дана, одржан је панел на тему “Анимација – јуче, данас и сутра“, на коме се разговарало о томе како су протекле претходне три деценије фестивалског живота и шта треба предузети у будућности да се одржи и настави традиција. Љубомир Сикора, један од организатора дружења, поводом овог, по много чему, значајног јубилеја за Град Чачак и анимирани филм на овим просторима, изнео је анализу протеклог времена, с посебним освртом на престанак активности чачанске школе анимације “ЦентАФ”, која је деведесетих година навелико радила, а њени полазници суверено освајали домаћа и међународна признања. На панелу је закључено да је потребно поново оживети рад са младима, што данас, у светлу нових технологија, представља посебан изазов – каже Јелић.
Поред водитеља панела, од аниматора ветерана били су присутни Стевица Живков и Ристо Топалоски, а од млађе генерације, некадашњих полазника школе “ЦентАФ”, Драган Ћирковић и Ђорђе Грбовић, као и аниматор Милан Марић.
Учесници су нагласили да су на домаћем терену, на пољу стварања уметничког анимираног филмског дела, околности много неповољније, него раније, с обзиром на свеопшту популистику и комерцијализацију свих садржаја.
– Али, они који су век провели творећи „Тајну садржану у 24 сличице у секунди“ (Ранко Мунитић), једногласни су у томе да, било да је у питању ауторски филм или футуристичка сапуница, врхунски дизајнирана рекламна порука, или рутинска најава ТВ дневника, анимација, превасходно, треба да говори својим језиком, својим изражајним средствима. Јер, анимирани филм није ликовна имитација реалног света – он је свет за себе, свет маште, духовитости, свет у коме увек има нешто од нестварног, од немогућег. Свет ван реалног времена и простора, конципиран тако, да се никаквим другим изражајним средством не би могао обликовати и дочарати. То је у основи, свет бајке – нагласио је Мирослав Јелић.
ПОДРЖАНА ИДЕЈА ОБНАВЉАЊА РАДА “ЦентАФ”-а
Драган Ћирковић и Ђорђе Грбовић су били присутни на панелу, а заједно са Вуком Спасојевићем су аутори три филма из продукције “ЦентАФ” и добитници значајних признања на фестивалима анимираног филма у Италији и Грчкој, у категорији стваралаца анимације старости до 16. година. Драган и Ђорђе су се осврнули на период када су радили заједно са креатором “ЦентАФ”-а Слободаном Пајићем. Њихово мишљење дели и Вук који је сада ангажован на пољу анимације у Словенији.
– Интересовање младих за анимацију је било велико. Много наших другова и другарица, захваљујући радионицама анимације, окушали су се у стварању филма у свим областима креације филма, као што су сценографија, цртеж, монтажа, па и музика. Кулминација нашег дружења, које нам је представљало изузетно задовољство, било је у оквиру Смотре анимираног филма у Чачку, 2006. године. Заслугом “ЦентАФ”-а, Чачак је био домаћин Фестивала дечијег анимираног филма, ФЕДАФ-а. После фестивала и одласка у пензију Слободана Пајића, уместо наставка рада на овим пројектима са младима, све је добило другу форму. Сва тројица смо остали заљубљеници у анимирани филм, Вук Спасојевић је, као што је речено, у Словенији започео своју професионалну каријеру, а Ђорђе Грбовић, после завршеног Факултета за графички дизајн, бави се цртежом у најширем смислу те речи – каже Драган Ћирковић, наглашавајући да подржавају идеју обнављања “ЦентАФ”-а, у новом простору и уз примену савремених метода рада, који представљају анимацију сутра.
ПРОПУШТЕНА ПРИЛИКА
Љубомир Сикора, један од организатора скупа којим је обележен значајни јубилеј од када је Чачак постао фестивалски град, напомиње да у оквиру подсећања на фестивалске манифестације није изостављен ни позив да сви погледају програм Фестивала “Аниманима 2023”, који је отворен 19 септембра.
– Отварање је протекло у презентацији три тематске изложбе у холовима Културног центра Чачак и представљањем званичног жирија Фестивала у великој сали ове установе културе. Једну од изложби је отворио и амбасадор Финске у Србији, јер је поставка уметника из Финске. Жао ми је што програмски директор “Аниманиме” није подсетио да је Чачак фестивалски град већ 30 година, како би амбасадор Финске добио слику свестраности града у коме се нашао. Нажалост, прилика је пропуштена у неповрат. После свега виђеног на Фестивалу, мој закључак је да су нове креације, можда, технички на вишем нивоу, него филмови које смо у ретроспективи видели у вечери обележавања јубилеја. Мислим, пре свега, на филмове из “ЦентАФ”-ове продукције, “Точак”, “Color” и “Лавиринт”. Они су својом идејом и поруком остали савремени и у овом тренутку, што доказује креативност њихових аутора – сматра Сикора, питајући зашто се стало са трендом рада са младима, који су на овај начин доказали своју успешност.
Један од његових предлога је да “Animatik”, студио за анимацију, са мејл адресом studio.animatic@gmail.com заживи интерактивно у пуном формату. Да то, како каже, не буде место за одлагање историје фестивала, већ креација новог садржаја.
– Сматрам да за то има потенцијала, само треба имати жеље и воље. На фестивале би требало звати ауторе из свих делова Србије и обновити сарадњу са креативним радионицама у Врању и Нишу. Данас обележавајући овај значајни јубилеј смо констатовали, нажалост, да у архиви Културног центра нема трагова филмова, који су добитници Награде “Гран при” на досадашњим фестивалима, закључно са 2005. годином – наводи Љубомир Сикора.
Према његовим речима, ово би требало да буде опомена за организације будућих фестивала на којима би увек морало да има места за подсећање на генерације оних који су учествовали активно у креацији филмова, а самим тим одржали идејност стваралаштва до данашњих дана:
– Желим да анимирани филм на неком новом јубилеју добије интегралну презентацију, као последицу сагледавања свих аспеката, где ће бити места и за домаће ауторе за које сигурно тврдим да ће повећати посету, а самим тим и гледаност Фестивала. На тај начин Град Чачак остаје фестивалски град, који ће заблистати у пуном сјају на небу стваралаштва анимације.
Приредила: Нела Радичевић
Фото: Архива саговорника
