Андреа за себе тврди да се не разликује од својих вршњака. Ипак, за протеклих осам година петице су биле готово једина оцена поред њеног имена, али, како уз осмех признаје, мало је била изненађена одлуком да, међу пет вуковаца, баш она буде ђак генерације у школи у Заблаћу. На питање које предмете воли, набраја готово све, од биологије, географије до српског језика и историје. Из свих тих предмета радо је учествовала на такмичењима, са којих је доносила дипломе и награде.
А није било нимало лако, јер после преране смрти оца Милоша, зимус је изгубила и баку, поред које су у Заблаћу одрастали она и старији брат Алекса. Бака Љиља је имала велики значај у њиховом животу, радила је са њима, помагала у учењу.
– Ово је и њен успех, јер увек нам је говорила да је веома важно да будемо добри ученици. Сада, колико смо срећни, уједно смо и тужни, јер не можемо радост да поделимо са њом – каже Андреа.
Због бабе и деде одлучили су да се школују у Заблаћу, што сада Андреа види као велику предност.
– У селу се сви знају, влада неки мир и заједништво… Такво нам је било и одељење, због чега ми је још теже пао растанак од школских другова. Остаће, наравно, много лепих успомена из школе, са одмора, са екскурзија… Баш смо били сложни као породица и можда је то разлог што смо најбоље одељење у школи. Кад бих могла, опет бих се вратила у те дане, свих осам година – покушава Андреа да сабере у неколико реченица минуло време.
Од учитељице Биљане Вујадиновић научила је много, због чега је веома захвална. Волела је да са њом прича и касније, да јој се похвали, пожали…
– Увек сам од ње имала потпуно разумевање. Често нам је говорила да је за њу најважније да постанемо добри људи. А она нам је у томе свесрдно помагала – помало већ сетно прича Андреа и наглашава да је исту подршку имала и од разредног Мирка Божовића.
И поред широког интересовања, ипак је „преломила“ и уписала друштвени смер у чачанској Гимназији. Пошто воли да учи стране језике, а и „леже“ јој, за сада размишља да упише филологију. Жели да, поред енглеског и немачког језика, које је научила у школи, савлада и неке друге, можда и корејски. Као о свом будућем занимању, размишља и о фармацији, чак је дуго желела да упише Мидицинску школу, јер је мајка Мила медицински радник, а отац Милош био је уролог. Али, како и сама закључује, има још времена до коначне одлуке.
В. Т.
НАЈЛЕПШЕ ДОБА У ЗНАКУ КОРОНЕ
Андреа се радовала наградном путовању у Сочи, које ове године, због пандемије, неће бити организовано. Корона је много тога пореметила и у животу младих, распуст већ увелико пролази, без великих планова за летовање…
– Остају нам шетње, а то је већ предност живота на селу – каже Андреа, која са нестрпљењем очекује да крене на следећи степеник, у Гимназију. Нада се да ће се здравствена ситуација променити и да ће школска година почети у правим школским клупама.
УЧЕНИК КАКАВ СЕ ПАМТИ ЦЕЛОГ ЖИВОТА
Мирко Божовић, каже да је већ после неколико дана, када је постао разредни старешина, у Андреи препознао огроман потенцијал. У исто време је приметио да је она веома осетљиво ђаче, које тражи много труда и емоција.
– Међу вршњацима се истицала посвећеношћу, интелигенцијом и позитивним односом према школском животу, али и ауторитетом у одељењу. То је у данашње време реткост, пошто су обично најутицајнији они који се истичу недисциплином и сукобљавањем са наставницима. Као председник одељењске заједнице често је својим осмехом и одмереним речима умела да предупреди и реши потенцијално конфликтне ситуације. Иако је била веома оптерећена школским обавезама и такмичењима из неколико предмета, оно мало слободног времена често је трошила на помоћ другарима у савладавању тежих лекција. Остале колеге и ученици из других одељења су препознали њене квалитете, о чему сведочи и избор за ученика генерације. Надам се да ми остали ученици неће замерити (и просветни радници су само људи и не могу имати исти однос према свима), а Андреа је дефинитивно један од ученика који се памти до краја живота – закључује Божовић.
