ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „КОРАК КРОЗ ОГЛЕДАЛО” ВЛАДИМИРА РАДОВАНОВИЋА
Да је човеку потребно да се преиспитује о смислу постојања и вредностима битисања, потврђује недавно објављени роман „Корак кроз огледало” књижевника Владимра Радовановића.
Представљање романа уприличено је у среду, 25. фебруара, у кафеу „Момент”, а аутор је догађај с разлогом најавио као „необавезно, опуштено друшење и разговор о роману”. Стога, у својој уводној речи аутор се осврнуо на дар који је присутнима поклонио. Наиме, у рукама публике нашла се збирка поезије „Ход празнином”, која се претходне године на конкурсу Дрински сусрети нашла у ужем избору.
Представљање романа који је објављен уз ову збирку поезије отпочело је читањем одабраних прозних пасажа од стране Наташе Велковски. Велковски је непосредно пред читање одабраних одломака честитала аутору на трећем роману и пожелела му много успеха на путу романа до руку читалаца.
РАДОВАНОВИЋЕВ ДЕПРЕСИВИЗАМ
Владимир Радовановић је рођен 22. априла 1964. године у Чачку, где и данас живи. Члан је Удружења књижевника Србије од септембра 2020, а изјашњава се да је својим делима представник књижевног правца депресивизма, како су га аутори тематски сродних дела и назвали. Радовановић је аутор књижевне радионице Кордун.
Његови досадашњи библиографски подаци говоре о потреби аутора да пише како прозу, тако и поезију. Хронолошки, Радовановићева дела су: збирке кратких прича „Недовршено” (2016), „Плес жене лептира” (2018), „Таштина празнине” (2019) и „Еуфорија и пад кишних капи” (2021), роман у фрагментима „Месечева улица” (2022), збирка прича „Одсјај изломљених погледа” (2023), роман „Промицање кроз раздвојене дане” (2023), збирка поезије „Ход празнином” (2025) и роман „Корак кроз огледало” (2025). Аутор истиче да га интригирају човекова самоспознаја, опстанак у свету у којем треба да се окрене себи, чак и црне хронике из угла открића унутрашњег света оних који су починиоци. Инспиративним за писање сматра све што му доноси свакодневица.
РЕЧ О РОМАНУ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ НЕПОЗНАТОГ ЧИТАОЦА
Своја дела на прва читања и суд аутор воли да уручи и непознатом читаоцу који доноси први суд, критику, утисак о прочитаном… Истиче да промишљено своје рукописе даје своме ментору.
‒ За сваки рукопис који пишем зелено светло тражим од свог пријатеља, могу рећи и ментора, Владана Д. Јовановића, песника. Када он одобри да је спремно за штампу, тада се усудим на тај корак да објавим збирку песама, збирку прича, роман. Он ми је укратко рекао, а на те речи сам поносан јер он тешко даје похвале, рекао је: После овога више не мораш ништа написати, можеш као Боби Фишер побећи, отићи са сцене – истакао је аутор.
Поигравање формом је стил који Радовановића одликује чином остављања белина у које ће читалац уписати свој ток радње.
‒ У претходном роману је остављено празно поглавље, а као што сам навео, и у овој књизи има довољно белине папира на којој ће свако исписати по свом нахођењу крај романа и свој закључак. Међутим, волим када људи који ме апсолутно не познају напишу реч о делу, што је био случај и са претходним романом јер Данијелу Глишић која је писала рецензију за нисам познавао до промоције истог у Београду. Имао сам жељу да неко ко ме апсолутно не познаје, није никад ништа читао о мени, нити било које моје дело, напише рецензију – истакао је аутор.
У прилог наведеном Радовановић је публици прочитао 66. поглавље свог романа наводивши да је тај сегмент писала она, жена коју писац није познавао, а ни она њега. Аутор тог поглавља претходно је читала само Радовановићеве песме објављене на Фејсбуку и делове романа, а аутор је пожелео да сазна утиске те књижевнице, некога ко је културолошки веома различит, како наводи писац.
„МАРТИН МОЖЕ БИТИ СВАКО ОД НАС”
Стварање романа „Корак кроз огледало” трајало је две године, а постојале су четири врсте рукописа. Полазиште за бележење била је пишчева упитаност над амнезијом, отуда и наводи да је то стање нешто што га је увек интригирало. Радовановић открива и атмосферу у којој ствара, преноси на хартију, истиче да је писање пратило слушање „Систерса”. Појаснио је да се базира на стање јунака, не воли писање предугих поглавља, обимна поглавља у којима се разрађују детаљи, изглед зидова…
Чин писања аутор описује као потребу за трагањем за смислом, интригира га и инспирише свакодневица: „ Све ме инспирише, одваљена обала Мораве, поломљен лампион када одлазим на посао, да гледам са прозора залазак сунца.“
Своју реч о роману аутор је образложио кроз кратак сиже, сопствено виђење главног јунака и његово стање.
‒Ово је путовање јунака који се зове Мартин. Он једног тренутка доживљава амнезију, заборавља све. Налази се у непознатом граду. Ми стално лутамо и препознајемо само једно лице човека који нам иде у сусрет, не опажамо даље. Мој јунак покушава да се поврати, да се сети радосних тренутака или мучних тренутака, нечег што је било његов живот. То не успева. Живи живот који му је наметнут, како сам то рекао у једној од претходних књига да „шета стазама дивљих звери и одбеглих људи”. Тако и Мартин путује кроз урбану џунглу, сусреће се са разним ликовима и преживљава све. Све прати један дуг временски период, што бих и рекао да ово може бити и метафора за наш живот досадашњи који смо преживели. Мартин може бити и Мартина, и Мартин, свако од нас на овоме свету. То је метафора о нама, о доживљеном, тако бих окарактерисао роман ако покушавамо да пронађемо неке одговоре – појаснио је Радовановић.
Радовановић је претходним само начео метафору о самоспознаји која је срж романа, која је, заправо, у самом наслову романа.
‒ Увек остављам отворен крај. У последњем поглављу овог романа остављено је довољно белине папира да свако испише крај по свом нахођењу. Свако ко је прочитао једну моју књигу има различито виђење. Једна дама која пише поезију и прозу навела је да ја живим мржњу и страх. Други човек је рекао да говорим о суштини. Шта је порука овог романа? Укратко то је отуђени човек који живи у свету и стварни људи у нестварном свету. Немамо ону здраву комуникацију између нас – да ли ми стварно познајемо човека с којим разговарамо, да ли знамо срж човека који нам је у пролазу? Говоримо тренутно о предапокалиптичном времену, где покушавам да пробудим људе, на свој начин и колико је то могуће, да се отргну канџама оних који би да нас претворе у роботе. Потреба да се вратимо исконском човеку, онакав какав јесте са свим својим врлинама и манама. Стидимо се да будемо то што јесмо. Никад нисам пратио моду, сматрам да имам укус и нико не може да ми намеће нешто – поручио је аутор романа.
Судбина Мартина након преживљене амнезије остаје пред новим читаоцима да лебди, да ишчекује да се испише могућ наставак кроз нова читања и нову потребу да се изнова начини КОРАК КРОЗ ОГЛЕДАЛО.
Милица Матовић
