С обзиром на велику одговорност, на ту функцију су до сада бирани студенти завршне, односно, шесте године. Он је тек уписао четврту.
Како си ових дана? О чему највише размишљаш?
– Нови је семестар, почеле су свечаности поводом тога, као и обимне наставне обавезе и немам превише времена да размишљам о нечему посебном, или да сањарим. Углавном сам усредсређен на распоред за сваки наредни дан и како да постигнем све задате ставке. Рекао бих да је ово најнапорнији део године, али далеко од тога да се буним, заправо уживам у толиким обавезама.
Да ли је осећај одговорности надвладао узбуђење?
– Бити изабран на такву функцију, свакако доноси одређен углед и поштовање, те изазива посебан осећај узбуђења, али уједно, повлачи велику одговорност, као и велики број обавеза, које некако гурну на страну радост. Због тих обавеза и даље нисам стигао да прославим са друшвом, али свакако планирам у скорије време, био би ред, а и знам да се они радују томе. Такође, још је већа одговорност, јер је та функција због своје тежине углавном била резервисана за најстарије студенте, односно студенте шесте године. Овај пут је учињен изузетак, те сам ја преузео дужност на крају треће године, неколико дана пре уписа у четврту, што се до сада никада није десило. Због тога су додатно упрете очи у мене, што мени не ствара неки превелики страх, имам доста искуства у свему томе, али и оно што је најбитније – изврстан тим људи око себе.
Како си изабран?
– Једино тело које може да бира или разреши дужности декана и продекана факултета јесте Савет факултета, сачињен од 15 истакнутих професора, четири истакнуте личности из области медицине, које бира оснивач факултета и четворо студента. Имао сам велику кампању последњих месеци, како би ме Студентски парламент прихватио као предлог за студента-продекана (јер то може бити било који студент од нас преко 5.500 на овом факултету), а затим је Савет факултета тај предлог усвојио. Мада искреније би било да кажем како сам ка томе тежио од свог првог дана на факултету, ангажовањем у студентском организовању, као и алтруизмом ка осталим студентима. Очигледно је да су студенти доживели мене као тренутно најбољу опцију за директну сарадњу са читавим руководством нашег факултета.
Шта намераваш у блиској будућности, а шта временом, да урадиш за бољи положај студената медицине у Београду? Колико су се они изјаснили о својим потребама?
– Чини ми се како су се у скоријој прошлости моји претходници бавили углавном олакшицом обавеза у настави за студенте. То свакако јесте позитивна ствар, али су некако са стране поставили унапређење наставе и праћење корака са одређеним престижним факултетима. Имам добру комуникацију са колегама на сличним положајима из европских земаља, па у разговорима са њима покушавам да видим шта би могло да се примени у нашем образовном систему. Такође, ангажовао сам и колеге студенте са свих година и свих облика студија, да ми напишу одређене замерке на тренутну наставу, како бисмо покушали то да унапредимо.
Колико студенти знају о својим правима и за организације које им могу побољшати услове студирања?
– Мислим да студенти не знају довољно своја права. Можда их знају, али их не користе због страха од ауторитета професора. Нисам сигуран шта је од тога пресудно, али свакако је да ствара исту слику. Није ми баш најјаснији такав приступ, јер је моје искуство у потпуности другачије. Професори изузетно цене када неко има свој став и чврсто стоји иза њега, иако се разликују мишљења. Наравно не треба прећи границу и постати некултуран, али за сада добро балансирам на тој жици, вероватно сам због тога ту где јесам. Што се тиче нашег факултета, могу да гарантујем да су на њему студенти заступљени у свим телима одлучивања, чак и у Савету и у Деканском колегијуму (декан и седам продекана, од којих је један студент-продекан). А ко би боље заступао за права студената, него сами студенти?
Како успеваш да ускладиш обавезе на факултету и остале активности?
– Сматрам да успешан лекар мора бити свестрана личност. И досадашње искуство ми говори да су ове године када би највише требало да се проводимо, развијамо своју личност, али наравно да не попуштамо на пољу образовања. Мислим да успевам да избалансирам наставне и ваннаставне обавезе, држим просек 9,40, на који сам поприлично поносан. Моје друштво често коментарише да можда превише времена трошим на ваннаставне активности, како би било боље да се посветим само учењу и да би ми просек био близу десетки. Стално негирам то, а, ево, споменуо сам и новим бруцошима, приликом говора током уводног предавања на нашем факултету, да сматрам како ми је та ангажованост на том ваннаставном плану донела много више на плану каријере, него што би та ситна разика у просеку. Али, такође сам апсолутног става да знање не сме да испашта и буде недовољно због других обавеза. Након што завршим школске активности, друге ствари долазе на дневни ред. Једна од тих јесте и организација медицинских конгреса. Када нађем слободног времена, бавим се логистиком конгреса, а до сада сам се бавио са њих девет. Један од њих био је и дерматолошки, са светским учешћем. Ту ме је и приметио професор Christopher Rowland Payne, са „The London Clinic“ из лондонског краја Мејфер, који ме је позвао код њега на праксу.
Какав је ти је утисак после боравка у Лондону и рада са једним од најпознатијих британских дерматолога?
– Свакако је један од догађаја који је обележио мој живот и био прекретница у мом будућем развоју каријере. На тим конгресима сам са страним професорима проводио време током вечери и обиласка Београда, али и на самим предавањима. Dr Payne је приметио моје знање из медицине, мада верујем да му се допало и моје знање историје Београда, јер сам им једно вече био и туристички водич кроз град. Моја претпоставка је да му је и неко од руководилаца факултета скренуо пажњу на мене, с обзиром да је на конгресу било преко 50 студената-волонтера, а на крају сам добио позив за Лондон. У првом тренутну ми се чинило нестварно, али већ у следећем сам био у авиону за Велику Британију. Због своје знатижеље, нисам смео да пропустим такву прилику. Испоставило се много боље, него што сам очекивао, јер је он један од најпрестижнијих дерматолога читаве Британије. Дневно смо прегледали највише седам пацијената и сви су били познате личности, глумци, чак и чланови британске краљевске породице. Провео сам више од месец са њим. Написали смо кратак рад. Чекам да га средим и објавим, чим нађем мало више слободног времена. Много мојих другара је занимало који су то познати светски глумци стављали мало ботокса, али сам остао доследан да им не кажем имена (да ли због медицинске етике или законске регулативе?).
Долазиш ли често у Чачак?
– Моје мишљење је да смо скоро сви ми Чачани велике локал-патриоте. То што сам Чачанин, ми је један од највећих атрибута – на пословном, на студентском, али чак и на љубавном плану. Замисао ми је да се у једном тренутку вратим у родни крај, само је питање времена. Волео бих да се у потпуности усавршим у иностранству или у Београду (радије бих у Србији, али видећемо шта живот нуди), а да онда дођем за Чачак. Не знам шта ће бити од тога, али има сасвим довољно времена до тада. Тренутно ређе долазим, иако је никад ближи, али велики број обавеза, као и потреба да се нађем у Београду, уколико искрсне неки састанак, ми не дозбољавају да долазим чешће. Свакако кад сам ту, вожња аутом кроз град, обилазак Гимназије, обилазак манастира у Клисури и сличне активности из периода средње школе су неизоставне.
Свакако родитељима дугујем и дуговаћу највећу захвалност. Надам се да ћу им се одужити на прави начин, ако он постоји. Једна од мотивација да радим на себи је и зато што знам колико они раде зарад мене и моју сестру и брата. Родитељи су нам створили такву атмосферу, да не морамо да бринемо ни за шта, већ само да учимо и унапређујемо себе. Не само тај финансијски аспект, који је један од најважнијих, већ и то што сам знао да, ако некад направим грешку, они су ту да ме сачувају, а такав приступ ми је омогућио да не мислим да ли грешим, већ само да се фокусирам да идем напред. Можда ће мој успех бити довољан да њима отплатим тај „дуг“?
Зашто си изабрао медицину? Био си вуковац у основној и средњој школи.
– Занимала ме је биологија, поготову када смо радили човека. Имао сам феноменалне професорке биологије, које су ме научиле како да заволим човека, а и све људске механизме. Звучи мало клише, али стварно волим да помогнем људима да се осећају боље.
Био сам вуковац, након завршене основне школе, а и вуковац у Гимназији. Кроз читаву основну школу био сам председник одељењске заједнице, као и кроз Гимназију. У Гимназији сам водио и Ђачки парламент, те се и тада могла видети моја жеља ка друштвеним организовањем. Сматрам да је та средња школа доста допринела мом развоју, али ако ме питате због чега – јер сам се окружио ђацима који су доста радили на себи. Све што смо постизали зависило је од нас.. углавном је посматрано како радимо нешто, није нам се помагало. То ме је натерало да схватим колико мора да се ради и да, на крају све зависи искључиво од нас самих.
