СРБИЈА ЋЕ ИМАТИ ДОВОЉНО ХРАНЕ!
О актуелним темама које у условима велике светске економске кризе живот значе, пре свега, о прехрамбеној и енергетској сигурности Србије, ударима климатских промена, највећим проблемима у нашој пољопривреди и начинима њиховог превазилажења, разговарали смо са агроекономистом проф. др Миладином Шеварлићем.
(рад сликара Мирослава Радовића из Београда)
* Сведоци смо све снажнијег утицаја климатских промена на нашу пољопривреду, али и великог поскупљења свих инпута у пољопривредној производњи које је са избијањем ратног сукоба у Украјини уздрмало читав свет , па самим тим и нашу земљу. Да ли ће Србија имати довољно хране у наредним месецима?
– У сваком случају, Србија је самодовољна у производњи хране за сопствено становништво. Без обзира на катастрофалне последице овогодишње суше, наша земља ће имати довољно основних пољопривредно-прехрамбених производа. Друго је питање да ли су грађани Србије (мисли се навећински део нашег становништва) у могућности да плате релативно високу цену хране која ће и у наредном периоду имати тенденцију раста. Она се не може лимитирати никаквим уредбама, јер ће то онда имати дугорочне последице, али држава мора својим мерама обезбеђења, преко робних резерви, да стабилизује цене хране на домаћем тржишту, што за сада само симболично чини са откупљеним минималним количинама пшенице по цени од 40 динара, док на другој страни имамо цену која не покрива трошкове производње због монополске позиције оних, који су у периоду погубних приватизација, како се то најчешће каже, „за тепсију рибе“ купили сва складишта, силосе, хладњаче и тиме практично онемогућили пољопривреднике да господаре са својим тржишним вишковима. Сетимо се само 2021, када је пшеница откупљивана по 21,30 динара по килограму, укључујући и ПДВ од осам одсто за регистрована пољопривредна газдинства, као и марта ове године, када је, због војне интервенције Русије у Украјини, достигнут врхунац ценовног раста пшенице од 45 динара, па је рачуница сасвим јасна. Ту разлику у цени нису присвојили пољопривредници, јер они немају могућност да лагерују робу, а такође нису ни економски довољно снажни да закупе такве просторе због своје презадужености код банака (по основу набавке репроматеријала и механизације), енормно високих цена горива, највиших у региону, као и најнижих субвенција по хектару, изузиимајући ову годину, када су оне повећане за 100 посто у време предизборне кампање, са пређашњих 4.000 на 8.000 хиљада динара – наводи проф др. Шеварлић и додаје да, уствари, овде није реч о повећању, већ је то само враћање субвенција које су одузете пољопривредницима 2016. године, када су оне износиле 12.000 динара по хектару.
* Када је реч о субвенцијама, прича се увек врти око аграрног буџета Србије, колико се средстава издваја за подстицаје у пољопривреди, да ли је то довољно и на који начин треба усмерити та средства. Какво је Ваше виђење?
– По Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју – пољопривреди и селу припада минимално пет процената од укупних пореских прихода што би у 2022. години требало да износи 65.895.000.000 динара. Уместо минималних 65,895 милијарди динара, у овогодишњем буџету Србије за субвенције у пољопривреди планирано је свега 50.628.714.000 динара. Тиме су пољопривредници Србије оштећени за чак 15.266.286.000 динара или за 12.925.838,30 евра, односно за 23,17%! Овим се наставља процес буџетске еутаназије српске пољопривреде, која, према мојим обрачунима, у периоду од 2012. до 2022. године износи више од милијарду евра! Имамо два лекс специјалиса у Србији, један је седам посто за надлежности Републике пренете на Владу Војводине, а други је пет посто према Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју. Ни једне године није обезбеђено пет одсто од републичког буџета за подстицаје пољопривреди, па се поставља питање како за све има пара, а за пољопривреднике нема. За 16. година у Србији је угашено 209.000 породичних пољопривредних газдинстава, што је око 2.090 села са по 100 породичних пољопривредних газдинстава. У већини села данас немате 100 активних пољопривредних газдинстава, камо лепе среће да их има! У многим селима нема ни 100 становника.
* Шта је потребно да би српски аграр кренуо напред? Да ли је то, можда, једна нова, озбиљнија државна стратегија развоја пољопривреде?
– Уверен сам да се стратегије пољопривреде раде због предизборног маркетинга и оне остају „мртво слово на папиру“, јер не можете направити промену на боље без трошкова. Без обзира шта је у стратегијама планирано – то се не реализује, јер пољопривреда и село не добијају сразмерни део средстава. Ако села заузимају 87 посто територије Србије, да ли 90 одсто улагања у комуналну инфраструктуру добијају села? Одговор је „не“, па је сасвим јасно због чега све већи број људи напушта села, а то годинама већ траје. Они траже боље услове за живот – стабилну струју, редовно водоснабдевање, боље путеве, Интернет, предшколске установе… Да би се ситуација поправила, за почетак, пољопривредницима би требало вратити закинутих више од милијарду евра, по закону припадајућих средстава из аграрног буџета. Једина шанса за оживљавање српске пољопривреде јесте да пољопривредници буду власници својих производа који иду директно потрошачима, а то значи да прерађивачки капацитети буду у власништву пољопривредника који и производе сировине или да се пропише процентуално учешће пољопривредника и прерађивача у структури продајне цене. Тачно је да држава не треба да одређује цене у тржишној привреди, али где постоји слободна тржишна привреда, било где у свету? Кад је тешко, увек је ту негде и држава да интервенише својим царинским или ванцаринским методама – истиче наш саговорник, наводећи да се целокупна прича о препороду српског аграра увек враћа на потребу јачања удруживања пољопривредника, уз неизбежну анализу како је српско задругарство доживело крах и како је задружна имовина отишла у неповрат. Уз то, он сматра да је погрешно устројена и нова концепција подстицања задругарства и да би било ефективније да је држава, уместо подршке мини задругама од по 50.000 евра, требало је да издвоји пола милиона евра и откупи „Будимку“ која је имала технологију, тржиште, робну марку препознатљиву у свету, што је својевремено и предлагао, а да заинтересовани пољопривредници у Моравичком и Златиборском округу у томе учествују са по 1.000 евра.
УНИШТЕНА СТОЧАРСКА ПРОИЗВОДЊА
*Које су највеће препреке да се српска пољопривреда коначно опорави и крене путем убрзаног развоја?
– Нико у Европи нема тако неуравнотежен однос између сточарске и биљне производње и потпуно уништено сточарство као што има Србија. Овде је реч о потпуном непознавању како функционише биљна и сточарска производња које су узајамно зависне. Пољопривреда у којој је уништено сточарство нема шансе да буде одржива, јер нема довољно стајњака, као ни учешћа оног сектора који прерађује остатке биљне производње у сточну храну. Имали смо година када је аграрни буџет био и испод три одсто, што је оставило велике последице на нашу пољопривреду, али да се осврнемо на најновије догађаје. У моменту када је забрањен извоз брашна, цена пшенице је замрзнута на 360 евра, а тренутно важећа на светском тржишту је износила 430 евра по тони. У том тренутку смо имали довољно брашна да обезбедимо двомесечне залихе за целокупно снабдевање становништва и потребe прехрамбене индустрије која користи брашно и још двомесечне прелазне залихе после жетве, све до мељаве, што укупно износи око 7.000 тона, тако да је држава изгубила око 50 милиона евра због једне одлуке која је потпуно непромишљена. Ако су решили да забране извоз, требало је да то важи за пшеницу, сунцокрет, соју, а да дозволе извоз брашна, да бисмо упослили наше млинове, продавали по већој цени и зарадили, а да нам остане сточно брашно за наше сточарство. Тако је требало да буде и са суноцокретом и уљем. Осим тога, и цене пољопривредних производа диктирају откупљивачи који имају монополски положај, посебно када је реч о малини као високо вредном воћу које има релативно стабилну цену на светском тржишту. Пољопривредници се налазе између чекића и наковња, наковањ су произвођачи механизације, хемије, минералних ђубрива, семена и свега осталог што пољопривредници користе. Они своју робу морају да предају откупљивачима који су добрим делом постали власници складишног простора, који им је држава продала, тако да су у позицији да монополски одређују цене.
НЕДОВОЉНО ИСКОРИШЋЕНИ ЕКОЛОШКИ И ЕНЕРГЕТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ!
* Србија је до сада успешно обозбеђивала неопходне количине енергената за потребе индустрије, али и становништва, а да се никада није могла сврстати у ред енергетски независних држава. Да ли смо могли у претходним годинама да се организујемо боље и поправимо свој положај коришћењем сопствених еколошких и енергетских потенцијала?
– Иако је мала, Србија може да отвори барем три биоенергане годишње. Томе у прилог иде и то што је Европска унија донела одлуку да до 2030. године обезбеди минимално половину потреба за биогасом из сопствене производње. Укупна производња биогаса у Србији у 2019. години била је 1.179 тераџула (ТЈ), што је 1,29 одсто енергената у Србији, што значи да је реч о маргиналном учешћу. Компанија Глобал сеед је спојила органску пољопривреду, биљну производњу и сточарску производњу на површини од 2.000 хектара земљишта, има више од 1.000 музних крава и производи органско месо и млеко, али и биоенергану и то све функционише складно, што је, како истиче, одличан пример бављења пољопривредом у Србији који би, свакако, требало следити, како бисмо повећали сопствену производњу биогаса. У Србији имамо на располагању биљке које се једном сеју, а могу да се користе као енергенти до 20 година и то би требало искористити. Србија има потенцијале да буде енергетски независна од увоза гаса уколико би постојала стратегија коришћења расположивих земљишних површина, жетвених остатака и површина на којима се наменски гаје одређене биљне врсте са великом масом, да се користе у биоенерганама за производњу биогаса, али то се не ради, јер је очигледно битније да се финансирају страни инвеститори који отварају ветро-паркове и фарме соларних панела и слично – поручује проф. др Шеварлић.
В. Степановић
