АРХИТЕКТУРА – ЖЕЉА, ИЗАЗОВ И НАЈБОЉИ ИЗБОР
– Бити проглашен за ђака генерације је велика част и изузетна одговорност. Искрено, до самог проглашења је било неизвесно, јер је нас неколико осмака било у најужем избору. Не бих рекла за себе да сам најбоља, али сам почаствована том титулом. Доста труда и пожртвовања је било неопходно да бих достигла овај успех – каже за „Глас“ млада Адријана Кујунџић, ђак генерације Основне школе „Ратко Митровић“.
Од почетка школовања била је одлична, а тај успех је, тврди, један од најбитнијих за проглашење за ђака генерације. Учествовала је на такмичењимa из математике, физике, технике и технологије и историје. Постизала је одличне успехе на овим такмичењима и више пута била високо пласирана на републичком нивоу. Такмичења су јој додатно помогла да буде проглашена за ђака генерације и понесе ову ласкаву титулу.
– Школски програм није био претерано тежак, али је сигурно захтевао доста пажње. Мора редовно да се учи и да се доста пази на часу, како би градиво било једноставније за савладавање. Од предмета посебно волим математику, историју и технику и технологију. Математика, углавном, представља највећи проблем ђацима, док је код мене било у потпуности супротно, јер сам јој посветила мало више пажње и времена, па је постала веома једноставна. Ипак је то наука, која се заснива на логици. Код историје највише волим што све догађаје из прошлости могу да замислим и да их реконструишем. А код технике и технологије ми је било најзанимљивије то што се захтева доста цртања, креативности и спретности како би сваки модел могао лако и једноставно да се изради, што је једна од најзанимљивијих активности тог предемта. Имала сам ту срећу да ми предају млади наставници који су желели да нам пренесу своје знање, као и да нам дају неке животне савете. Посебно бих желела да истакнем наставнике историје и математике који су ми својим саветима доста помогли – наводи Адријана.
Као најсрећније тренутке и моменте за памћење у њеном досадашњем школовању издваја, као и сви школарци, екскурзије у петом и шестом разреду, јер је тада, сећа се, дружење за њу било незаборавно. У такве тренутке убраја и одласке на републичка такмичења у Вршац, Параћин и Шабац. Најтужнијим периодом свог школовања и она дефинитивно сматра претходну школску годину, подређену пандемијским условима и ограничењима, јер су као одељење били подељени на групе, „па је цела атмосфера била другачија, и било је мање дружења“.
О својим интересовањима кроз која полако дефинише и своју будућу професионалну оријентацију, али и изазов, Адријана каже:
– Гајим велика интересовања према музици, читању, као и према техничком и уобичајеном цртању. Своје слободно време највише волим да проводим користећи програме за 3D пројектовање на рачунару. Волим да радим ствари које подстичу и развијају моју креативност и способности.
Зато сам уписала средњу Техничку школу у Чачку, смер Архитектонски техничар, јер волим да цртам, па је ова школа била за мене најбољи избор. Упркос томе што су јој, како наводи, сви говорили да је тај смер тежак, да захтева велику одговорност и одрицање, ова упорна и већ по ставовима зрела девојка, није одустала…
– Не предајем се тако лако пред великим изазовима. У професионалном животу бих желела да се бавим архитектуром, јер је она по мом мишљењу, једно од најзанимљивијих и најизазовнијих занимања – каже наша млада саговорница.
А на питање где себе види за десетак година, одговара:
– Волела бих да завршим Архитектонски факултет који би ми омогућио да се бавим жељеним занимањем. Уколико бих добила прилику да одем из Србије због стручног усавршавања, отишла бих, али бих се потрудила да, уколико је то могуће, завршим школовање и наставим живот у својој родној земљи и свом граду.
Има ли некога у овој земљи ко јој ове жеље не би испунио?
З. Л. С.
