Književnik Vladimir Pištalo, novi vršilac dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, boravio je, 10. marta, povodom Dana Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“, u Čačku. Pištalo je rekao da je prvi put u novoj zgradi Gradske biblioteke kojom je veoma zadovoljan, iako nije prvi put u našem gradu, u kome smo ga sreli i 2009. godine, kao dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman objavljen u 2008. godini, „Tesla, portret među maskama“. Njegovo prisustvo u svojstvu nedavno postavljenog upravnika nacionalne biblioteke bilo je prilika da ga pitamo…
IMPRESIJE
Kakve impresije imate o novoj kući Gradske biblioteke u Čačku?
– Ja se slažem da je ovo, pored Narodne biblioteke Srbije, jedna od najlepših biblioteka u Srbiji, to su moji utisci i vrlo su povoljni. Pravo da vam kažem, to su mi i rekli, prvi put sam ovde, bivao sam, naravno, i ranije u Čačku, i ja sam i bio spreman da naiđem na jednu modernu i lepu biblioteku i to sam i našao, i veoma sam zadovoljan. Obišli smo zgradu, sreo sam se sa kolegama, govorili su mi o svojim aktivnostima.Veoma mi je drago da sam ovde i kad sam putovao od Beograda prema Čačku, stalno su mi se vrteli u glavi stihovi „Daj mi samo nade tračak, reci gde je put za Čačak?“ Zašto, pa nade da bi i ostala mesta u Srbiji mogla da imaju biblioteku kao što je ova. Jer, kad čovek ima jednu instituciju koja nije za zaborav, onda nijedna godina nije za zaborav, kao što je bila i ova godina korone.
PRIORITETI UPRAVNIKA NBS
Šta će biti Vaši prioriteti u novom mandatu?
–Jedna od stvari koju ja želi da radim kao upravnik Narodne biblioteke je partnerstvo sa inostranim institucijama, jer se tu ima svašta naučiti, počev od ovih stolica koje vi ovde imate. To je američki sistem da ljudi mogu da sednu, da se osećaju opušteno u knjižarama i u bibliotekama, pa do većeg prisustva u bibliotekama u Srbiji. Znači, želeli bismo da budemo na međunarodnim konferencijama, gde se uvek ima i nešto naučiti, a postoje i mogućnosti za saradnju, i ekonomsku, a u svakom slučaju i intelektualnu razmenu. Sa druge strane, ja sam uvek govorio da Narodna biblioteka Srbije, nije samo ona lepa zgrada na Vračaru, nego je to sistem biblioteka koje zajedno čine, ne jednu ustanovu, nego mrežu. I želim da budem više prisutan u bibliotekama, kao što je čačanska. Ovo je, u stvari, pored Matice srpske, ali mi sarađujemo veoma blisko i blizu je Novi Sad, moja prva poseta jednoj od biblioteka u Srbiji od kako sam ja upravnik, što nameravam da mi bude stalna praksa.
Pored toga, imamo mnogo drugih stvari koje bismo želeli da radimo, kao što je nagrada Narodne biblioteke, kao što je veći broj laboratorija koje obnavljaju stare knjige, srednjovekovne rukopise, i to je suštinski odnos prema tradiciji. Ako želimo i ako volimo svoju tradiciju, tu ne treba da ostanemo na rečima, nego želimo da uložimo u načine da se te knjige sačuvaju za sledeće generacije, jer ako su one izgubljene, izgubljene su zauvek.
O ZAPADU I NAMA, KOMPARATIVNO
Pošto ste živeli na zapadu, dajte nam komparativno kraću sliku, uporedite bibliotečke standarde kod nas i kod njih, šta je to što nam nedostaje, ili šta je to što je prednost koju mi imamo na ovim prostorima?
-Znate šta, ajde da počnemo od prednosti. Ja mislim da je uloga knjige još uvek veća ovde, nego što je bila. Da li je to ostalo od onih „inženjera“ ljudskih duša što su govorili ljudi, i poštovanja prema knjizi. Ipak se obraća pažnja na ono što govore pisci, nekad na malo izvitoperen način, ali, ipak, se obraća, dok je na zapadu to jedna od stvari koja je vođena, manje-više, komercijalnim obzirima, kao i kod drugih stvari. Ono što nama naravno treba to je da dovršimo digitalizaciju o kojoj svi pričamo. Tu treba i novca, i strpljenja i stručnjaka, i mogućosti da zaposlite ljude i onda će u budućnosti, očigledno, biti veći broj posetilaca u biblioteci, i već je sada u Narodnoj biblioteci virtuelnih posetilaca više, nego onih koji dolaze i to će se, prosto dešavati, tako da ćemo i to da radimo.
Drugo, što se tiče osnovne obrade bibliotečkog fonda, za Ameriku ne mogu da garantujem, ali za mnoge zapadne zemlje znam, oni su dovršili posao koji mi još uvek radimo, neki pre sto godina, neki pre više decenija. Dakle, ono što možemo, čovek mora da radi ono što može, nikad ne možete da kažete da je previše posla, nego je to jednostavno posao koji radite i zato ste tu i mi ćemo nastaviti da radimo ono što treba da radimo kao bibliotekari.
ISKUSTVA ČAČANSKE BIBLIOTEKE
Čačanska biblioteka je među ustanovama ovog tipa, osnovala jedan od prvih Centara za digitalizaciju?
-Sa čačanskom bibliotekom smo počeli sve vrste razgovora, počev od iskustava digitalizacije koje je imao Čačak, i napora za digitalizaciju koji nam trebaju tamo. Pomenuo sam problem sa stručnjacima, jer mladi ljudi, programeri itd, koji imaju više novca svuda nego u bibliotekarstvu, teško se prihvataju tih poslova, a bez ljudi koji su pismeni u toj oblasti, teško je ovo uraditi sistemski. I mi stalno razmenjujemo iskustva o tim stvarima. Inače, sve vrste saradnje su moguće i ovi susreti upravo služe da bi se ona definisala. Ja sam na ovom poslu neke tri nedelje, tako da ne možete očekivati da vam kažem konkretno šta ćemo raditi, ali sve što možemo da radimo, veoma rado ćemo i raditi, zato, kao što sam i rekao, mi nismo striktno odvojene biblioteke, nego smo deo iste mreže i to ćemo kroz saradnju i pokazati.
ČITANjE (NI)JE U KRIZI?
Imate li uvida i koliko ste zadovoljni brojem čitalaca u Srbiji i to da komparirate?
-Znate šta, čitanje je u izvesnoj krizi, a istovremeno i nije, ne znam kako da vam kažem. Kada pogledate brojeve ljudi koji dolaze u biblioteke, to uopšte nije zanemarljivo. U vreme kovida u Nišu, na primer, otišli su, u onu improvizovanu kovid bolnicu i ponudili ljudima knjige. To je stvarno da se čovek nakloni, znate, te stvari, i dalje postoje. Slično je bilo i u Čačku… Ali, mladi ljudi manje čitaju, to vam govorim kao profesor više, nego kao bibliotekar. Nemaju kondicije da prođu kroz „Rat i mir“, nemaju kondicije da prođu kroz „Braću Karamazove“, i mi moramo svi, to je jedna od mojih ličnih dužnosti, nikad nisam mislio da ću to raditi, ali radim, da popularišem knjige među mladim ljudima i da ih ubedim da je to nešto što se odnosi na njihov život, na njihove probleme. To nije zbog obrazovanja, to nije zbog nekih stvari koje su pretenciozne, to je zato što je čitanje jedna od najličnijih aktivnosti koje čovek može da preduzme i, kao što je neko rekao, „ko ima vremena za čitanje, ima vremena za sve“, u krajnjoj liniji, ima vremena za sebe, jer čovek živi na taj način, kao da ima vremena za sve, a nema vremena za sebe, u stvari, to vreme koje ste posvetili čitanju, vi ste odvojili za sebe.
PREVOĐENjE, JOŠ JEDAN VAŽAN ZADATAK
Problem prevodilaštva, koliko je naša literatura dostupna svetu, koliko je prevodilaštvo na neki način u krizi i zapećku, kada je reč o afirmaciji naše književnosti i kulture u svetu?
-Vidite, prevodioci rade svoj posao, mnogo se radi na tom planu, a pitanje je koliko to država podržava. A država se trudi da to podržava i to je jedna od važnih stvari, i ja to vidim kao jednu od stvari koje Narodna biblioteka treba da radi, i radiće.
Pištalo je zapisao, a citirano je na ovoj svečanosti: „Čitanje produbljuje osećaj života i omogućava nam da živimo više nego jedan život. Knjiga je poverljivo mesto, to je neuslovljeno mesto, i dalje mislim da je knjiga vrt u džepu, a biblioteka je vrt vrtova“.
Zorica Lešović Stanojević
O DISU…
Govorio je Vladimir Pištalo na svečanosti o „ukletom“ i nezaobilaznom pesniku, kao svecu doma koji nosi njegovo ime…
-Ova biblioteka nosi ime pesnika Vladislava Petkovića Disa, pesnika koga sam ja obožavao… Dugo je Dis bio čovek kome je učinjena nepravda, i tokom mojih godina u književnosti ta je nepravda ispravljana i, mislim da je konačno ispravljena, jednim delom i zaslugom Čačana i Disovog proleća, i aktivnosti ove biblioteke. Kad god sam razgovarao sa ozbiljnim pesnicima, znao sam ih, uglavnom sve, najveći deo njih je imao najveće poštovanje i ljubav za Disa. Uprkos one, „samo“ tri pesme… A ja njega vidim kao sveca zaštitnika ove biblioteke, kao jedan moćan kreativni duh koji stoji nad ovom bibliotekom i čast mi je i zadovoljstvo da stojim na neki način u njegovoj senci, u ovoj izvrsno organizovanoj modernoj ustanovi. Vrlo sam pažljivo slušao o svim njenim aktivnostima, ali ovo što je urađeno u kovid bolnici, jedan od najčasnijih i jedan od najlepših primera služenja knjige i same funkcije knjige o kojoj možemo misliti. Tako da mi je jako drago da je biblioteka našla svoje meseto i u ovim uslovima, i da sam ovde i ovo vidim kao početak saradnje Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke u Čačku, koji su deo jedne mreže i jednog sistema i prirodno su upućeni na saradnju.
DOKTORIRAO U SAD
Vladimir Pištalo je srpski književnik rođen u Sarajevu 1960. godine. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Nju Hempšir u SAD na temi višestrukog identiteta srpskih iseljenika – srpskom, američkom i jugoslovenskom. Radi na Beker koledžu, u Vusteru, Masačusets, gde predaje svetsku i američku istoriju. Pištalo je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a objavljuje poetsku prozu, esejistiku, romane… Njegova najpoznatija dela su romani Tesla, portret među maskama, Milenijum u Beogradu i Venecija i ona se prevode, ili su već prevedena, na više svetskih jezika. Roman Tesla, portret među maskama ima čak 16 prevoda, a Milenijum u Beogradu sedam. Milenijum u Beogradu zaokružuje izmene književnog stava i proznog rukopisa koje su započele još početkom devedesetih knjigom Kraj veka. Roman Sunce ovog dana, pismo Andriću, je za kratko vreme postao ključan za razumevanje Vladimira Pištala. Napisao je delo koje govori istovremeno o Srbiji i Americi, razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta. Francuski prevod romana Milenijum u Beogradu bio je u najužem izboru za prestižnu godišnju nagradu „Femina“ za najbolji prevedeni roman na francuski jezik. Za roman Tesla, portret među maskama je u Beogradu dobio značajnu srpsku književnu nagradu: NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine u 2008. godini.
