SASTAVLJAMO “KRAJ S KRAJEM”
Da cene namirnica variraju, ne samo od grada do grada, već i od prodavnice do prodavnice i da veliki broj građana svakog dana obilazi radnje kako bi osnovne životne namirnice pazarili po što nižim cenama, nije ništa novo.
– U zavisnosti od radnje, hleb, voće i povrće, meso i mlečne proizvode možemo kupiti po različitim cenama. Razlika u cenama istih namirnica je čak i po 20, 30 i više dinara. Poznato je da i trgovački lanci usklađuju poslovanje sa standardom prosečnih potrošača, zavisno od kraja u kome žive i ponude na određenoj lokaciji. Visina cena na rafovima nije u skladu sa prosečnom platom i kupovnom moći koja je, nažalost, slaba zbog niskog standarda – smatra jedna naša sugrađanka, ekonomista u penziji, podsećajući da su od početka godine poskupeli ulje, benzin, cigarete, kao i da je TV pretplata sa 255 dinara povećana na 299 dinara, dok je struja u Srbiji od 1. februara poskupela za 3,4 odsto.
Činjenica, sa povećanjem cena, porasle su i zarade pojedinog dela stanovništva, odnosno, povećanje su dobili lekari, zaposleni u javnoj upravi, kao i penzioneri. I minimalna cena rada je veća za 6,6 odsto i iznosi 32.126 dinara, ali sve to je i dalje nedovoljno za minimalnu potrošačku korpu.
Od 1. januara ove godine odlukom Vlade Republike Srbije minimalna zarada je prosečno oko 32.000 dinara. Na osnovu odluke Vlade, donete sredinom decembra, minimalna neto zarada po radnom satu iznosi 184 dinara. Imajući u vidu da svaki mesec ima različiti fond radnih sati, to znači da će minimalna zarada, zavisno od meseca za koji se isplaćuje, biti različita, kaže u razgovoru za naš list Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
– Jednog meseca minimalna zarada će biti 32.000 dinara, a u mesecu koji ima samo 160 sati ona će biti ispod 30.000, ali u mesecu sa 184 sata ona će iznositi 33.000 ili 34.000 dinara. Savez samostalnih sindikata Srbije je nezadovoljan ovom odlukom, odnosno, činjenicom da predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata ne mogu da se dogovore o visini minimalne zarade, a ne poštuje se ni dogovor od pre tri godine da se u 2021. minimalna zarada izjednači sa iznosom minimalne potrošačke korpe. Ona ovog trenutka iznosi oko 38.000 dinara, što znači da radnik koji primi minimalnu zaradu od 31, 32 ili 33 hiljade dinara ne može da obezbedi dovoljno finansijskih sredstava za svoju egzistenciju, pre svega, za hranu. A šta je sa računima za komunalije, komunikacijom, obrazovanjem, rekreacijom? Sa ovakvim nivoom minimalne zarade radnici u Srbiji ne mogu da prežive – smatra Vuković.
Prema njegovim rečima, dodatno o tome govori i podatak da 1.100.000 zaposlenih, trenutno, u Srbiji prima zaradu do 48.000 dinara, što su veoma niske plate. Prosečna plata od 66.000 za decembar ne govori u prilog tome da je povećan standard zaposlenih građana u Srbiji, kaže naš sagovornik i dodaje:
– Prema najnovijim statističkim podacima od 19 sektora (od poljoprivrede, preko državne uprave, obrazovanja, zdravstva, građevinarstva, prerađivačke industrije, trgovine, ugostiteljstva…), 12 ima prosek zarada ispod prosečne zarade u Srbiji. Ako 1.100.000 ljudi prima po 48.000 dinara, a radnici 12 sektora ispod 66.000, prema proceni Sindikata, 1.600.000 zaposlenih u Srbiji ima plate ispod prosečne zarade. Samo u Beogradu i Novom Sadu imaju veću prosečnu zaradu od prosečne zarade u Republici Srbiji, a u ostalim delovima države radnici imaju plate ispod proseka, što govori o velikim nejednakostima i lošoj materijalnoj situaciji i standardu zaposlenih u našoj zemlji.
Vuković navodi da je cena prosečne potrošačke korpe u Srbiji 74.000 dinara i da je naša zemlja, s obzirom na to da ima dve potrošačke korpe – minimalnu i prosečnu, raritet u svetu. U drugim državama najčešće postoji jedna prosečna potrošačka korpa.
– I prosečnom zaradom od 66.000 dinara ne može da se pokrije prosečna potrošačka korpa, koja iznosi 74.000 dinara. U prosečnoj potrošačkoj korpi za tročlanu porodicu predviđeno je za hranu i bezalkoholna pića 27.500 dinara, a u minimalnoj potrošačkoj korpi, od 38.000, za hranu i piće izdvojeno je 16.000 dinara. S obzirom na to da smo nezadovoljni sadržajem potrošačke korpe, uskoro ćemo javnosti predstaviti sindikalnu potrošačku korpu, i to ne minimalnu, nego realnu. Iako još definitivno nismo utvrdili metodologiju, prema našim procenama, realna potrošačka korpa je oko 100.000 dinara. Nezamislivo je da jedna tročlana pirodica dnevno za hranu potroši 500 dinara (u okviru minimalne potrošačke korpe) ili 900 dinara (u okviru prosečne) i obezbedi adekvatnu hranljivost sva tri obroka i užine – kaže potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Da bi ljudi zaista dostojanstveno živeli, hranili se i oblačili, a zaposleni bili produktivniji i motivisaniji, Vlada i poslodavci bi morali drugačije da preraspodele društveno bogatstvo, zaključuje Vuković.
Nela Radičević
DA LI JE 16.000 DINARA MESEČNO DOVOLJNO ZA HRANU?
Minimalnom potrošačkom korpom od 38.000 dinara, za hranu je predviđeno 16.000 dinara, za alkoholna pića i duvan 3.000, a za odeću i obuću 1.100 dinara, navodi Vuković i dodaje:
– Da li je za tročlanu porodicu 13.000 dinara godišnje dovoljno za odeću i obuću, a za zdravstvo 1.400 mesečno? U minimalnoj potrošačkoj korpi je za tročlanu porodicu mesečno predviđeno 600 grama ribe (na primer, oslića pola kilograma, a sardine u ulju 125 grama). Za doručak je predviđeno 125 grama sardine, 300 grama paštete, 900 grama mortadele i 200 grama viršle, i to da raspodelite na mesec dana. Prema nekoj metodologiji, za ručak, takođe za mesec dana, dovoljno je 400 grama junećeg mesa, 1,8 kilograma svinjskog mesa, 2,8 kilograma pilećeg, 200 grama juneće xigerice i 300 grama svinjskih rebara. Da li je zaista moguće pet, šest kilograma mesa raspodeliti na mesec dana?
ANKETA: “TO NIJE ŽIVOT, VEĆ PREŽIVLJAVANJE”
– Mislim da njihova računica nije baš realna. I moja i suprugova plata su malo ispod proseka i jedva uspevamo da sastavimo “kraj s krajem”. Većinu novca dajemo za hranu i komunalije, posebno zimi zbog grejanja. Za decu, jedno ide u vrtić, a drugo u školu, potrebno je puno para, nisu dovoljni samo odeća i obuća. Borimo se, pomažu nam i roditelji koliko mogu. O programima kulture i sporta i ne razmišljamo, pogotovu u poslednjih godinu dana zbog korone. Verujem da je ovo slika materijalnog stanja većine zaposlenih u Srbiji – kaže Vera Petrović.
– Smatram da ne može da se preživi sa minimalnom platom, pogotovu je teško porodicama sa malom decom, koje samo za sedam dana treba da izdvoje 18.000 dinara. Da li minimalna potrošačka korpa može da bude dovoljna za hranu, odeću, obuću, frizera…, na mesečnom nivou? U Beogradu je visok standard, ali i oni koji imaju 1.200 evra platu, kažu da se nekako snalaze, dok mi u unutrašnjosti sa minimalnom zaradom to ne možemo da kažemo. To nije život, već preživljavanje – tvrdi Jasmina Paunović.
„PROSTA MATEMATIKA“, ILI NIŠTA SE PROMENILO NIJE
Sede zajedno u autobusu seljanka i profesorka. Obe pošle na pijac. Kažu, tamo su svi isti, stara je priča da žensko čeljade, čime god se u životu bavilo i kakvu god diplomu imalo „kutlača i kuhinja čekaju“. Jedna razmišlja šta će prodati, a druga šta će kupiti i koliko joj je potrebno za tu mesečnu „potrošačku korpu“. Žena koja ima tezgu na zelenoj pijaci jada se, „blago tebi, ti u školi možeš da štrajkuješ pa da napuniš tu tvoju korpu, a kako ja da štrajkujem pod nebom kad mi uništi letinu?“ Iako jedna stara poslovica kaže da se „nijedna žena nije obrukala ćutanjem“ njih dve glasno računaju.
„Burek i čaša jogurta koštaju otprilike 100 dinara. Da bi četvoro u kući jednom na dan jelo potrebno je 400 dinara. Za mesec dana to je 12.000 dinara“, reče gospođa. „Da se prijavimo za „Survivor“ pobedili bismo sigurno, a imali bismo xabe i kokosa i banana…“, nasmeja se cinično profesorka.
– A što moraš da jedeš burek, spasi se masnoće, jedi posni đevrek, jevtiniji je, bićete i zdraviji, pa možda nešto i ostane za sutra. Evo ja ću ti prodati projino brašno, ostalo kukuruza, kačamak i proja, ništa slađe – reče starica. „Računaj“, dodade seljanka sva od akcije: „Možda će ti ostati za plaćanje komunalija, školovanje dece, knjige, valja se i obući i obuti. Možda negde i izađeš, otputuješ na odmor, prištedi, ne daj Bože neke nesreće, a valja se ponekad i okupati.“ Žena sa sela se pozva na svoju njivicu i kravicu, koje je „odhraniše pa, njima hvala“ i onako, usput reče da je skup prašak, pa će narod još malo „ceđa praviti da se opere“, džaba diploma. Dok nabrojaše sve mesečne obaveze, nasta komešanje u prevozu, počeše i drugi putnici da računaju. Matematika im prosta, kad sve saberu, nemaju od čega da oduzmu. Potrošačka korpa svede se tako na najlon kesicu, koju će vetar oduvati. Autobus naglo prikoči. Svi se pomalo zateturaše, bi vreme da se pređe u neki „drugi“…
Z. L. S.
(IZ RUBRIKE „PRIČE IZ AUTOBUSA“ , OBJAVLJENO 21. JANUARA 2017.)
