Гледали смо га недавно као Крлета Крстића у серији „Клан“, пре тога као Предрага у серији „Пси лају, ветар носи“. Ускоро наставља снимање „Клана“… У Ненаду Ј. Поповићу глумац се „родио“ у задњем реду Краљевачког позоришта „случајно“, како то често и бива са талентованим људима. При том првом сусрету са „живом глумом“, чврсто је одлучио шта ће постати… После те одлуке све је текло својим током, први наступ пред публиком, припрема, а онда 2016. упис на Академију уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића… Пред њим се већ „дижу многе завесе“… Ненад не заборавља своје „уточиште“,Чачак и Заблаће, где је пре двадесет три године рођен. У свом првом професионалном интервјуу, који је дао управо „Чачанском гласу“, говори о себи, улогама које је играо и које тек спрема, о својим плановима и неким „болним тачкама“…
Врло рано сте постали самостални. Која сећања носите из детињства у Заблаћу и живота у Краљеву?
– Моје одрастање у Заблаћу је протекло уз велику седмочлану породицу. Најлепша сећања везана су за мог деду Мића који ми је био узор у детињству. Уз њега сам учио шта је живот на селу, шта значе пријатељи и колико је важно да их стекнемо, као и то да је најбитније да будем срећан и радим посао који волим. Највећи део времена био сам уз своје најбоље пријатеље – животиње. Лета сам проводио код деде Томислава и бабе Цане (по мајци), који су заслужни за то што сам се родио. Они су желели да имају мезимче које би живело код њих, пошто су били сами. Нажалост, или на срећу, пут ме је одвео на другу страну и веома брзо, након завршетка основне школе у Заблаћу, селим се у Краљево и почињем свој самостални живот. По наговору свог брата, одлучио сам да упишем Шумарску школу у Краљеву, смер геодетски техничар – геометар…
Како и када се „пробудио“ глумац у Вама? Ко је на то имао утицај и ко Вам је узор међу глумцима?
– Приликом једне шетње видео сам зграду с натписом Краљевачко позориште. Ушао сам у позориште, први пут у животу, јер никада до тада нисам имао прилику да одем у позориште или биоскоп. Питао сам портира да ли могу да погледам филм. Он ми је рекао да се не шалим са њим и да брзо уђем у салу, јер представа почиње за пет минута. Сео сам у последњи ред и у тренутку када су светла почела да обасјавају позорницу, родила се љубав која траје и данас, љубав према глуми и позоришту. Прва особа којој сам открио своју тајну љубав била је мајка, која ме је подржала, веровала у мене и присуствовала сваком мом успеху. Сваки колега или колегиница који су максимално посвећени свом послу, јесу мој узор.
Како сте спремали пријемни и зашто сте се определили за Академију у Новом Саду?
– Када је дошло време да се спремам за пријемни, углавном сам се ослањао на сопствени рад и таленат. Али, метафорички речено, „помоћни точкићи“ су ми били професорка књижевности из средње школе Славица Лекић и глумац Краљевачког позоришта Предраг Павловић, који су заслужни за мој успех на пријемном испиту. У одабиру академије су ми помогле колегинице Невена Неранџић и Александра Аризановић, које су већ биле студенткиње Академије у Новом Саду. Један од разлога јесте и тај што је мој брат Слободан већ дуже живео и радио у овом граду. Уписао сам глуму на јединственој „мешовитој класи“, која искључиво постоји у Новом Саду, а коју је седамсесетих година основао професор емеритус Боро Драшковић. Ова класа је састављена од глумаца и редитеља који заједно студирају и међусобно сарађују.
Играли сте Предрага у серији „Пси лају, ветар носи“, у режији Јелене Бајић Јочић. Били сте судија, болничар и бећар у представи „Кад су цветале тикве“, у режији Бобана Скерлића. Како је дошло до ангажовања у серији „Клан“? Како сте се припремали за улогу и да ли је било посебних изазова?
– У јуну 2019. године стигао ми је мејл од агенције Пајпер у којем су ме обавестили да сам позван на кастинг за серију „Клан“. У почетку, нисам видео себе ни у једној улози, али, на наговор мог колеге с класе, редитеља Владислава Велковског, снимио сам сцену за кастинг и послао је агенцији. После извесног времена, док сам пецао на Дунаву, зазвонио ми је телефон… Јавили су ми да сам ушао у ужи избор. У Београду сам имао неколико пробних снимања са редитељем Бобаном Скерлићем. Једног јулског јутра, док сам спавао, из сна ме је пробудила порука у којој је писало да сам добио улогу Крлета Крстића. Мислио сам да сањам и да се још увек нисам пробудио! Пре самог снимања имао сам неколико проба са редитељем и дивним колегама. Међу њима је и мој земљак Александар Димитријевић, који игра једну од главних улога у серији… Ову серију од других издваја то што је редитељ желео да пружи прилику младим глумцима који још нису имали искуство пред камером. С обзиром на то да смо скоро сви истих година и да смо сви имали велику жељу за радом, јако смо лепо сарађивали и разумели се у сваком погледу. Сцена убиства била је једна од захтевнијих. Колико год ми знали да је то све фикција, толико смо се уживели у улоге да је све изгледало као стварност. Неке колеге које су присуствовале снимању нису могле да гледају снимање сцене убиства и закопавања леша. И мени је након тога требало пар дана да избришем ту сцену из сећања.
Снимили сте филм „Челкаш“. То је потпуно други амбијент и време у односу на „Клан“? Које су сличности, а које разлике у ликовима у које сте „ушли“?
– Краткометражни филм „Челкаш“ реализован је као испитни филм треће године редитељке Ружице Ање Тадић. Првенствено се разликује у обиму посла, начину рада и приступу улози у односу на серију. Снимање филма је трајало десет дана, снимали смо у Ковиљу крај Новог Сада. Како се радња приповетке „Челкаш“ Максима Горког одвија у XIX веку, било је веома изазовно направити потребну сценографију и набавити адекватне костиме како би се дочарала друга епоха. Поред разлика у процесу и приступу раду, велика је разлика између те две улоге. Челкаш је ситни лопов који живи на пристаништу, искусан и префриган, док је Крле Крстић млад и неискусан момак који улази у криминалне воде с великим ентузијазмом, спреман да уради све да би се доказао и заузео своје место у клану. Сличност која повезује ова два лика јесте њихова наклоњеност криминалним радњама и живот на улици.
Коју улогу прижељкујете? Који ликови Вам највише „леже“ или Вам то није битно? Какви су Вам планови – позориште, филм или…?
– Сматрам да свака улога носи са собом специфичан изазов и пружа нека нова искуства. Ја бих волео да их проживим и сакупим што више. А интересовања су позориште! Филм! И…!
Да ли Вам се понекад наметне питање: „Да ли је то оно што сам стварно хтео?“
– Када сам на сцени или у кадру дилема не постоји. Међутим, када илузија престане, сваком сањару реалност изгледа као црно-бели свет.
Ако Вам се укаже прилика да градите каријеру у некој другој земљи, да ли бисте и по коју цену пристали?
– Волим да маштам да ће једнога дана, у некој другој земљи, неке друге новине, питати неког другог младог глумца, да ли би, и по коју цену пристао да гради каријеру у нашој земљи!
В. Т.
ДИПЛОМСКА И МАСТЕР ПРЕДСТАВА
Прву професионалну улогу у театру одиграо је у представи „Кад су цветале тикве“ Београдског драмског позоришта, у режији Бобана Скерлића. Глумио је и Челкаша у истоименом краткометражном филму, у режији Ружице Ање Тадић; Ђуковског у краткометражном филму „Шведска шибица“, у режији Владислава Велковског и Младожењу у представи „Малограђанска свадба“ Бертолда Брехта, у режији Владислава Велковског. Тренутно ради своју мастер представу „Живот у позоришту“ Дејвида Мемета. Ову дуодраму радиће са глумцем Народног позоришта у Београду Љубивојем Тадићем, у режији Момчила Миљковића, Ненадовог професора. Представа ће бити постављена у Позоришту младих у Новом Саду. Такође, завршава рад на дипломској представи, базираној на сценама из дела Ежена Јонеска, која је због ванредне ситуације одложена.
– Интересантно је поменути да одређене сцене из поменуте представе добијају нову конотацију када се упореде са тренутним дешавањима – каже Ненад.
ПОРОДИЦА, ПРИЈАТЕЉИ, КОЛЕГЕ, ПЕЦАЊЕ…
Ненад се бавио фолклором у КУД „Фабрика резног алата“ у Чачку. У слободно време воли да оде на пецање, па у своје успехе издваја „лични рекорд“ – шарана од три килограма, кога је прошле године упецао на Дунаву у Костолцу. Највећа подршка су му породица и пријатељи. Важне су му, наравно, и колеге, не само они са којима ради.
– Подржавам рад свог драгог колеге и пријатеља Владимира Јоцовића и његов „Морава театар“. Желим им срећан и успешан рад! Такви људи, попут Владимира, су нам потребни и треба их чувати – каже Ненад.
И ТРОШНА КУЋА ПЕСНИКА ДИСА ЈЕ НАШ ГУБИТАК
– Свако ко у себи носи нешто људско, не може заборавити своје детињство, топли породични дом и море емоција које је из њега понео. У мом случају, село Заблаће, крај Чачка, било је и остало моје уточиште. Нажалост, што су успомене топлије, то је већа туга када видите да се таква огњишта гасе. Надам се да ћемо као народ схватити да ту топлину треба сачувати. Губитак је губитак, било да је у питању домаћи кромпир на имању мога оца, који не можемо да продамо, или је то трошна кућа нашег песника Диса, коју не можемо да сачувамо. Тешко ми је када видим да су нам очи упрте у свет, а не у нас саме.
