Tokom prvog talasa korone, od 18. marta do 6. maja prošle godine, stanovnici Srbije su u svojevrsnom karantinu tokom trajanja policijskog časa proveli 638 sati ili više od 26,5 dana.
Policijski čas je prvi put uveden 18. marta i prvobitno od 20.00 do 5.00 ujutro. Međutim, u ovakvom obliku je važio samo četiri dana, pošto je već od 22. marta produžen na period od 17.00 do 5.00.
Najduži policijski čas imali smo za Uskrs, od 17. do 21. aprila i on je trajao čak 84 sata.
Nakon prolećnog karantina od prošle godine za građane Srbije ove dva pravna termina su možda dobila sinonimno značenje, ipak, policijski čas, ograničenje kretanja i zabrana kontakta mogu se uvesti i bez proglašenja vanrednog stanja. Na to ukazuje pravnik Aleksandar Olenik.
–Na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti može da se proglasi vanredna situacija u kojoj glavnu reč vodi ministar zdravlja zajedno sa Vladom i MUP-om. Tom prilikom, takođe, može da se uvede policijski čas i ograniči kretanje stanovništva i zabrani rad objekata. Nije potrebno uvođenje vanrednog stanja za to, ali pretpostavljam da medicinski deo Kriznog štaba vanredno stanje traži, pre svega, zbog psihološkog uticaja na građane koji bi tada znatno ozbiljnije shvatili donete mere – ističe za “Blic” Olenik i dodaje da se i prilikom proglašenja vanredne situacije može zatražiti i pomoć vojske u sprovođenju mera kao što je to bio slučaj u Hrvatskoj.
Kako kaže, razlika je u tome što se vanredno stanje uvodi na osnovu Ustava kao najvišeg pravnog akta i to u trenucima kada postoji opasnost po celu državu od rata, vremenske nepogode, pandemije zbog čega može doći i do “većeg odstupanja u poštovanju ljudskih prava i sloboda nego prilikom proglašenja vanredne situacije”.
A zanimljivost je i da po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, i ministar zdravlja (u ovom trenutku Zlatibor Lončar) na osnovu predloga nadležnih službi može narediti o zabrani ili ograničenju kretanja i okupljanja.
Izvor: BLIC
