Vlada Republike Srbije je prepoznala interes da putem raznovrsnih programa podrži mlade ljude koji su se opredelili da žive u seoskim sredinama u zasnivanju i unapredjenju poljoprivredne proizvodnje, što istovremeno ide u prilog očuvanja srpskog sela i smanjenja stope nezaposlenosti pripadnika mladjih generacija. U grupi mladih čačanskih poljoprivrednika (njih ukupno 10) koji su, zahvaljujući konkursu Ministarstva poljoprivrede, nedavno dobili značajna sredstva za unapredjenje poljoprivredne proizvodnje, nalaze se i Aleksandra Ružičić i njen suprug Milovan, iz Trnavske Baluge, sa kojima smo podelili utiske o današnjim uslovima života na selu i isplativosti poljoprivredne proizvodnje.
Porodica Ružičić se već decenijama bavi povrtarskom proizvodnjom, tako da se može reći da je to postala tradicija u ovom naprednom domaćinstvu, koje danas vode Aleksandra (36) i njen suprug Milovan. Imaju ćerkice od osam i četiri godine. U zajednici sa njima živi i Milovanov otac, koji se poljoprivredom bavi od kada pamti za sebe.
–Nastavili smo porodičnu tradiciju. U protekle dve, tri godine, čak smo i proširili proizvodnju i objedinili posed, tako da povrtarske kulture uzgajamo na većim površinama. Sve skupa, obradjujemo 15 hektara zemlje, proizvodimo papriku, krompir, zelenu salatu i kupus. Smatram da smo na području Moravičkog okruga najveći proizvodjači paprike, gajimo je na površini od pet hektara – objašnjava Aleksandra i dodaje da danas od poljoprivrede može solidno da se živi samo ukoliko je reč o velikoj proizvodnji.
SUBVENCIJE DRŽAVE – DRAGOCENA POMOĆ
Zahvaljujući državnim podsticajima, Aleksandra i njen suprug su nabavili sadilicu za papriku. U njihovo domaćinstvo treba da stigne još jedna poljoprivredna mašina, a reč je o frezi bankerici. Кako navode Ružičići, prvi put su konkurisali za subvencije i posrećilo im se.
–Poljoprivreda je danas postala daleko zahtevnija i daje bolje efekte ukoliko proizvodjači prate savremene trendove u proizvodnji, što podrazumeva i adekvatnu mehanizaciju. Iako je naše domaćinstvo relativno dobro opskrbljeno neophodnim mašinama za povrtarsku proizvodnju, uvek postoji nešto novo što može da poboljša efekte našeg rada. U tom smislu, podrška države nam je stigla u pravo vreme i mnogo nam znači. Zahvaljujući odobrenim sredstvima nabavili smo sadilicu za papriku kontejnerskog tipa, koja odmenjuje dosta radne snage. Druga mašina koja treba da stigne je freza bankerica za formiranje bankova za krompir – ističe Aleksandra i dodaje da im u domaćinstvu još nedostaje kombajn za vadjenje krompira, o čijoj nabavci će razmišljati u narednom periodu, kada se steknu uslovi za to. Ta poljoprivredna mašina bi im još više olakšala i racionalizovala proizvodnju.
MNOGO NAPORNOG RADA, POSVEĆENOSTI I ULAGANJA…
Poljoprivredna proizvodnja je „fabrika pod otvorenim nebom“, tako da zarada varira u zavisnosti od toga kakva je godina. Ipak, Ružičići se mogu svrstati u grupu retkih poljoprivrednika koji se mnogo ne žale na probleme sa kojima se susreću u svojoj proizvodnji, jer, kako ističu, selo i poljoprivreda su njihov izbor. Svoje povrtarske proizvode prodaju na domaćem tržištu i to otkupljivačima koji tu vrstu robe nabavljaju za veće trgovinske lance u Srbiji. Svake godine osiguravaju gajene kulture, kako bi se zaštitili od mogućih rizika.
-Od poljoprivrede živimo, navikli smo i na dobre i na loše sezone i to shvatamo kao sastavni deo ovog našeg posla. Prilagodjavamo se uslovima na tržištu i pomirili smo se sa tim da tržište diktira cenu proizvoda koja se formira na osnovu ponude i tražnje. Proizvodimo povrće na velikim površinama i zbog toga lakše pronalazimo kupce, a kada je reč o cenama, one su promenljive, više ili niže u zavisnosti od sezone. Zadovoljni smo kad prodamo robu i za nas je to najvažnije, jer proizvodimo na veliko. Do sada nismo imali problema u plasmanu, poteškoće koje se povremeno javljavaju u našoj proizvodnji rešavamo u hodu, jer poljoprivreda traži mnogo rada i posvećenosti – kaže Aleksandra.
V. Stepanović
NEDOSTAJE IM SAMO KILOMETAR ASFALTA
Aleksandra i njen suprug su pravi primer da se od poljoprivrede može lepo živeti. Кako ističu, zahvaljujući napornom radu i uspeli su da obezbede sebi i porodici odgovarajući komfor, ali, ipak, da bi mogli da budu potpuno zadovoljni nedostaje im asfaltiran put pored kuće koji će im omogućiti da normalno stignu do glavne saobraćajnice.
-Trnavska Baluga nije mnogo udaljena od grada, samo desetak kilometara. Ovo nije standardno selo, naši meštani svakodnevno idu do grada čak i dva, tri puta. LJudi se bave poljoprivredom za potrebe tržišta i sopstvenih domaćinstva. Ima i onih koji su zaposleni u Čačku. Selo ima poštu i ambulantu. Deca idu u osnovne škole u Zablaću i Atenici. Imamo sve što nam treba, ali nam život otežavaju lokalni prilazni putevi koji još nisu asvaltirani. Put koji vodi do naše kuće, kako ga u selu zovu Ružičića put, u katastrofalnom je stanju – izlokan, sa mnogo rupa, u periodu padavina sa mnogo blata, a u leto veoma prašnjav… Ne znamo da li je gore kad leti udišemo prašinu koju podigne svako vozilo koje prodje putem, ili u hladnijim mesecima, kada do glavne saobraćajnice, zbog ogromnih rupa i blata, jedva stižemo bilo da smo u automobilu, ili se krećemo pešice. Najnezgodnije je što tim putem idu svakodnevno u školu naša i komšijska deca, a ima ih desetoro u našem zaseoku. Reč je o deonici puta od jednog kilometra. Imali smo neka obećanja nadležnih u lokalnoj samoupravi da će biti asfaltiran, ali to se do sada nije obistinilo – kaže Aleksandra, izražavajući nadu da će i njihov put biti uskoro asfaltiran.
