AMBLEMI ČAČANSKE DUHOVITOSTI
Prva knjiga čačanskog humoriste Slaviše Azanjca „Duh Čačana“ već je izazvala interesovanje čitalaca. Pošto je životna priča njenog autora vezana za „Želovo“, čitaoci i njega i ovu knjigu mogu pronaći na ovoj lokaciji. Poslušao je školske drugare i profesore iz Gimnazije, koji su ga oduvek smatrali duhovitim i druželjubivim čovekom koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dobro poznavao i družio se sa mnogim Čačanima koji su u to vreme, kako navodi, bili „amblemi čačanske duhovitosti“. Pokrovitelj izdanja je Grad Čačak. Još jedno valja citirati gimnazijskog profesora Predraga O. Ćurčića, koji u svom osvrtu na sadržaj ove knjige kaže: „Njegov humor nije zlonameran, on je vedar i želi (paradoks) da nas na ozbiljan način nasmeje“.
U prošlom broju „Glasa“ pisali smo o Slavišinim dogodovštinama i, po njegovoj oceni, najduhovitijem, odnosno, „najluđem“ među njima, Milovanu Žanu. Dugujemo pažnju i drugim humoristima koji su obeležili to vreme, a dobili su prostor u ovoj knjizi, a to su: Slobodan Matović Džaja, Petar Mićić – Peca Debeli, Branko Blagojević Đembo, dok su u posebnom odeljku o „Čačanim u anegdotama“, jedan broj anegdota potpisuju novinar Gvozden Otašević i profesor Svetislav Lj. Marković. Pomenuti su Dragutin Rakanović Rakan, Boban Azanjac, čuveni fotoreporter Dragan Marković Lagarder, Milija Jovović Zuc, Tićo, dok su odeljku sa fotografijama za sećenje ovekovečeni: Boneli, Žiko Nikić, Dragan Pavlović Lord, Nikola Đorđević Bimbo, Moco Milićević i drugi.
-Kad sam bio mlad momak bilo je aktuelno svađaju se Užičani i Kraljevčani ko živi u kompletnijem gradu. Svađaju se dva sata i na kraju kažu Užičani Kraljevčanima, mi smo za vas Čačani – priča Slaviša i nastavlja…
– Za sve što sam uradio i zabeležio postoje svedoci… Dobar štos bio je kad je neki pokojni Rašo na trgu naglas čitao novine, a mi stojimo oko njega. Dan pre toga Tito je bio u poseti Kraljevu. Čita on glasno: „Predsednika SFRJ Josipa Broza Tita srdačno dočekalo u Kraljevu preko 30.000 meštana, pa kaže Slaviša: „Bog te video da sam juče umro ne bih znao da Kraljevčane zovu meštani…“
Priču nastavlja sećanjem kako mu je pokojna Ljerka Rađenović zavšila da radi na garderobi u „Beograđanci“, u kojoj je tada bio najelitniji lokal u Beogradu, tek otvoren na petom spratu.
KRATKI RUKAVI
– Dolazi devojka i ostavlja mi bundu od astragana, ja je stavljam u garderobu, prolazi vreme, vraća se, daje mi broj, ja joj iznesem kao neki muški šuškavac, mantil, dolamicu neku običnu… Ja da joj pridržim, ona kaže – Pa, znate ja sam vama, – ja reko – Šta, familija neka – Ne, ne, ne, pa ja sam vama dala bundu od astragana. Ja reko – Jel to taj broj, ona kaže – Pa, jeste, a ja njoj – Nemojte vi meni te štoseve, ja sam zbog svoje naivnosti prošle zime platio jednu bundu, ona meni – Majke mi, dala sam vam… Mogu da proverim, odem iza i kao tražim, kažem ima ovde jedna bunda od astragana, ali sa kratkim rukavima… Ma kakvim kratkim rukavima, viče ona, a ja kažem – Ma ja sam je probo, meni su dovde kratki rukavi… Vriska je nastala, tu je svaki sekund i svaki kontakt bio štos.
SPAVANjE U DUBROVNIKU „KRIVIČNO DELO“
– Kad sam bio vodič po Dubrovniku, tu se skupilo 500 ljudi i valjalo se po Stradunu šta sam radio kad sam držao govor kao vodič. Pošlo nas 15 u Dubrovnik na more, ja im obećao kao da sam našo sobe preko majčine koleginice Ružice Tasovac, čiji muž ima druga iz vojske, čiji kum izdaje sobe, kao svi imaju sobe. Kakve crne sobe, ideš u Dubrovnik da spavaš, krivično delo. I pođemo mi autobusom, meni Dobrila (majka) spremila keks, onaj na kalup „bakin kolač“, u kutiji od cipela. Ja kažem pokojnom Džaji – Idi podeli keks po autobusu, on ide deli, deli, podeli celu kutiju, onda mu ja kažem – Idi sad naplati! Vozač ukoči i stane… Ma ludilo, jedva stigli do Dubrovnika.
I sad idemo na stanicu, na ulasku u Stari grad imaju oni stari Dubrovčani koji vuku kolica i znaju adrese, staviš torbu i on te vodi kod gazdarice. A zovu ih Dundo… Ja zovnem prvog Dudo, on se okrene, nosi broj 12, pitam ga gde je Dundo broj 24, on – Ća znam di je Dundo broj 24, i tu ludilo, ma kakve sobe, spavanje po plaži…
Jednu noć se vraćam, ulazim u Stari grad, ja ih stavljam dvoje po dvoje, reko ja sam vodič. Džaja uzeo olovku i papir i stali mi kod Orlandovog stuba, sačekamo da se skupi malo veća masa, vraćaju se ovi sa Lapada, i ja počinjem izlaganje: – Evo, nalazimo se kod Orlandovog stuba, onda sam pričao pola sata o Orlandu kako je bio „divan sin, dobar učenik, izvanredan omladinac, partijski jako dobro potkovan, učesnik mnogih akcija, na nekima je bio i udarnik, podobnost idealna, e reko, iz tih razloga su mu ipodigli spomenik. Za razliku od tog perioda, njemu su zidali spomenik odozgo nadole, oni svi gledaju gore, ja vičem tiše, pitaju šta ste rekli, odozdo nagore, dodajem, reko, vidite ovaj vrh gore, e nije to vrh, trenutno su stali sa radovima, nestalo je cementa u cementari Beočin, ali će biti nastavljeni… Onda nastaje vriska, valjanje, luda kuća…- seća se Azanjac svoj vratolomija.
I uzimanje autorgrama od Mome Kapora na Dubrovačkim letnjima igrama mu se urezalo u sećanje…
– Gužva tamo, dolazim ja na red i on očekuje da nosim papir i olovku da mi da autogram. Ja mu reko daj mi neki dinar, treba mi za kafanu, kakav autogram, sve sam tvoje knjige pročitao… I puče u smeh, šta će čovek…Svega je bilo…
„UNAPREĐENjE“
Vojsku je služio u Podgorici, tadašnjem Titogradu.
– Raspoređen sam u pešadiju, a dvanaesti dan sam postao četni evidentičar i došao kući. Ja došao, Siniša (otac) pao u nesvest na vratima, otišao u Vojni odsek, zvao komandu u Titogradu da sam pobegao… Ma kakvi pobegao. Komandant mi bio čuveni Mrkšić, Ličanin, jako ponosni… Priđem mu na pisti, obratim se, imam ja teča koji je isto vojno lice Ličanin, on kaže, ih koliko je nas Ličana vojnih starešina, a ja kažem, njega verovatno znate, a on – ko ti je tečo. Ja reko Đoko Jovanić, a on stao mirno, pa kaže, znate li vi da sam ja njemu kao najbolji pitomac u generaciji predao raport kao komandantu Pete armijske oblasti u Zagrebu. Gleda on, a Đoko Jovanić je oženio rođenu sestru Rada Azanjca, sutradan mene zove moj komandir, idi na raport kod Mrkšića, a ovaj bio strah i trepet…Rekoše da vam je Đoko tečo, kako mu se zove supruga, ja kažem Duška, šta ima od dece, ovo-ono, odakle mu je supruga, reko iz Čačka, proveravaju sve, postaješ četni evidentičar… A to znači radno vreme, cipelice, a starešine nose čizme… Septembar mesec, vrućina da se onesvestiš… – priča i smeje se svojim dosetkama.
Organizovao je Slaviša i lekarsku opštu praksu u vojsci, umeo i da „prkosi“ naredniku, ali to ostavljamo neka „spakuje “ u novu knjigu.
NEMAMO TELEFON, PA KAKO RAZGOVARAMO…
Seća se i dogodovštine dok je radio u Preljini. Javili mu dan pre iz Metkovića da će stići osam tona banane, a on pozvao dva, tri drugara da dođu, jer uvek ima i viška robe da ponesu kući.
– Počelo merenje robe, naplata, lomovi, ja u nekoj kancelarijici, sklepanoj i oni dolaze. Pijuckam piće sa drugarima i u jedenom trenutku zvoni telefon, zove me neki piljar iz Nove Varoši, ja mu prepoznajem glas. Onda ja modifikujem svoj glas. On me pita – Izvinite, Preljina, direktna? Ja mu kažem – pogrešili ste broj, a on me pita – Jel vaš broj telefona 032 821 …. , a ja mu reko – Mi uopšte nemamo telefon… Ovaj čovek u šoku, ovi dole popadali ko domine. A onda ja njega pitam – A izvinite, imate li vi telefon, a on meni opsova i kaže – Čekaj, pa kako bi razgovarali da i ja nemam … A ja mu onda kažem – Oćete mi bar dati vaš, pa kad uvedemo naš da vas pozovem… Hoću kaže, dajem, i prekida se veza. A ovamo zalivanje vodom, veruj mi… – priča vickasto Slaviša.
Priprema Azanjac i sledeću knjigu u kojoj će biti samo njegove dogodovštine sa prijateljima sa kojima je proveo mnoge godine. Obaveza je, kaže, da sve bude u originalu, a da nikoga ne uvrediš. Sešće s njima, jednim po jednim, i videti šta i kako ide, pa da oblikuje novu. E to bi bio bestseler, kaže Slaviša… Verujemo…
„NAVIJAČI“
– Nekoliko godina po završetku košarkaške karijere Radmila Mišovića, upitah trenera „Borca“ kakva je situacija u klubu i ima li navijača. Reče mi da se skupi njih oko hiljadu. Ja mu odgovrih da je toliko ljudi nekada gledalo Radmila dok se kupao na Moravi.
„KONTROLOR“
– Prilazi mi kontrolor u autobusu i traži mi kartu. Ja iz desnog džepa vetrovke izvadih gomilu karata poništenih i kao tražim kartu baš za tu vožnju. Posle izvesnog vremena vraćam karte u desni džep, a iz levog vadim novu gomilu karata i zamolih konduktera da mi pomogne. „Ma, more marš! nemam druga posla“ – reče, i ode dalje.
„ČAST“
– Jednom me je sreo očev brat od strica koga dugo nisam video, pa me upita šta studiram. „Pravo“, odgovorih. „Koliko ti je Slajo jošte ostalo?“Ja se uhvatih za džep i rekoh: „Ostalo mi je sedamsto dinara“. On se slatko nasmeja i bogato me časti.
Zorica Lešović Stanojević
