– Svaki deo mene je počastvovan, ne samo ocem kao lekarom, već time kakav je bio čovek – kaže Ksenija Šuluburić, koja je na svečanoj sednici Skupštine grada primila Zahvalnicu za svog oca
Među dobitnicima Decembarske nagrade Čačka i posebno priznanje, posthumna Zahvalnica dr Vojkanu Šuluburiću za neizmernu požrtvovanost u borbi za zaštitu zdravlja pacijenata Opšte bolnice Čačak. Poznati ortoped izgubio je bitku sa koronom u aprilu ove godine, u prvom naletu pandemije. Sa virusom koji je još uvek velika nepoznanica. Ali, za sve što je u borbi sa nepoznatom bolešću i ranije učinio za ljude koje je lečio, dodeljena su mu priznanja Gradske uprave Čačak, a nedavno i predsednika Srbije.
– Važno je samo jedno! Ta priznanja su gestovi poštovanja prema građanima, vrlo značajna za njihova pokolenja. Bože zdravlja, volela bih da jednog dana deca moga brata Bogdana i moja budu ponosna na našeg oca, kao što smo mi. I bićemo do kraja života! Velika je čast, svaki deo mene je počastvovan, ne samo ocem kao lekarom, već i kakav je čovek bio. Lepo je što je priznat i prepoznat njegov udeo u našem gradu. Beskrajno sam srećna i zahvalna što sam njegova ćerka – kaže Ksenija Šuluburić.
Iako je neminovna, i njoj danas tugu nadjačavaju prave životne vrednosti koje je usvojila od svog oca. Zato ne govori samo o njegovoj izgubljenoj bici sa bolešću. Mnogo je i dobijenih, onih, koje ostaju i prenose se na nove generacije u porodici i druge ljude.
– Sa ocem sam se jako dobro razumela, kažu da dosta ličimo. Ljudi koji me tek upoznaju primećuju da odišem smirenošću i da sam društvena. Od oca, kao i majke, deka i baka, Bogdan i ja smo poprimili pregršt pravih vrednosti, posebno humanost i saosećajnost. Odrasli smo u lekarskoj porodici. Osim naše majke Dušice i oca, lekari su naša strina Tanja i pokojni stric Duško. Osetili smo koliko su njih dvojica bili, a one još uvek posvećene toj profesiji i pacijentima. Biti dobar lekar, ne znači samo završiti studije medicine i usavršavati se. Neophodna je i dobra doza saosećanja za ljude. Ako hoćete da radite posao na pravi način, morate biti spremni da vrlo često zanemarite privatni život – uverena je Ksenija.
Ona i njen brat nisu profesionalno nasledili roditelje. Bogdan je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Nedavno se vratio sa stručnog usavršavanja na prestižnom univerzitetu u Velikoj Britaniji. Zaposlen je u Republičkom zavodu za statistiku. Ostao je posvećen i matematici, koju je oduvek voleo.
Ksenija je diplomirala Pravni fakultet u Beogradu. Radi u Kancelariji za reviziju sistema upravljanja sredstvima Evropske unije Vlade Srbije. Kako kaže, oduvek je znala da medicina nije njeno opredljenje, a roditelji su nju i njenog brata podsticali da razvijaju svoje želje i stremljenja.
Usađene i ispoljene porodične vrednosti vode ka novim nadrgardnjama. Jedna od njih je i poštovanje koje porodici iskazuju drugi ljudi. Ksenija priča da je sugrađani rado pozdravljaju na ulici, pitaju za ostale članove njene porodice. Vrlo često i njoj iskazuju zahvalnost za profesionalne učinke njenih roditelja, strica i strine. Iako naizgled sitnica – život znači.
– Moji školski drugovi su se često šalili: ”Ako vas Šuluburići ne izleče, neće niko”! Tata je bio ortoped, stric pulmolog, mama internista-endokrinolog, strina specijalista opšte medicine… Medicina je tek deo koji nosim iz porodice i od svog oca. Prevashodno, presrećna sam što sam sa njim provela 32, a Bogdan 28 godina života. Osim naših roditelja, imali smo predivne deke i bake, Miodraga i Miljanu Šuluburić, Živorada i Sofiju Toljić. I oni su obeleželi naše živote i pružili nam prave životne vrednosti koje ćemo, jednog dana, preneti novim generacijama – iskrene su Ksenijine želje.
