Када се буде правила историја мурала, име Вука Ђурића сигурно ће се наћи у њој. Ендо, псеудоним овог двадесетосмогодишњег уметника, већ је добро познато у свету урбане културе у родном Чачку, иако је у свом граду до сада можда и најмање оставио осликаних зидова. Радио је у многим градовима Србије – Београду, Новом Саду, Пожаревцу, Шапцу, Сомбору, Зајечару, Косовској Митровици, Грачаници, Горњем Милановцу… Потпис Ендо је и на муралима у Цириху, Берлину, Сарајеву, у градовима Француске, Румуније, Хрватске… За његову уметност важи старо правило, једни је хвале и воле, други сматрају да је исувише мрачна и морбидна… Он се много не осврће на коментаре, јер како каже, његова дела одражавају стање његовог духа или пројектују стварност коју сви живимо… О свему томе разговарали смо са Вуком Ђурићем у атељеу у Улици Драгослава Ковачевића Кудра, који дели са својом колегиницом Олгицом Терзић.
Као и већина муралиста и он је почео са графитима. Пре више од 15 година, посматрајући Горана Ковачића Locka, првог цртача графита у Чачку, пожелео је и сам да се опроба са спрејом. Као основац кренуо је са цртежима у свескама, на маргинама уџбеника, а онда 2005. био је спреман и нашао се пред првим зидом, са већ смишљеним псеудонимом Ендо.
Београд 
Берлин 
Чачак
– Радио сам са другарима на једној згради преко пута ОШ „Милица Павловић“, у којој смо учили. Потрошили смо много више боја него што је требало. Иако смо стрепели како ће испасти, били смо задовољни. Тај графит и данас постоји и вероватно ћу га поново освежити – прича Вук.
Румунија 
Шабац 
Зајечар
Наравно, касније је пожелео и веће површине. И даље је, како каже, цртач графита и мурала, јер спада у ону групу која комбинује карактере (портрете) и слова. Ни сам не зна колико је мурала до сада урадио, јер лети их ради готово свакодневно. Радо учествује у разним пројектима, као недавно у Новом Саду, где је био део „Ланчане реакције“. Прошла година била му је посебно значајна, јер је имао доста позива из других земаља…
– У Србији је лакше радити што се тиче дозвола, јер довољан је договор са власницима, који често желе да на тај начин прекрију поруке мржње или да свом објекту дају посебан изглед. Напољу је то другачије, јер се дозволе теже добијају. Обично градске власти одреде један кварт у коме муралисти могу да сликају. У тим градовима они прекрече свој рад и сликају наново на истом зиду – преноси Ендо нека искуства из света.
Када ради мурале, изазов је и сама површина, јер су то понекад зидови висине и до 20 метара. Тада, објашњава он, уметник мора имати добар осећај за пропорцију, било да ради слободно или преко мреже. Наравно, треба бити и вешт „физички радник“ на скелама. Пре него што почне да ради мурал, Вук понекад направи грубу скицу, али како каже, тек када се дође на терен, прилагођава се „празнини“ и ономе што је у њој – прозорима, клими, избочинама…
На питање како реагује када види да је његово дело уништено, било због рушења зграде, графита или једноставно због времена, Ендо каже да најчешће нема емоција, посебно ако други цртач „преклопи“ његов мурал.
– Ако урадите годишње 102 зида, не можете бринути о сваком. Посебно о малим, које, одмах знам, имају свој рок трајања. Оне на великим зидовима углавном не могу да упропасте – кратко одговара.
Завршио је Факултет уметности Приштина – Звечан и студије су допринеле да много више и разноврсније ствара, не само мурале. Све технике које је научио на факултету, добро су му дошле и за развијање особеног стила. Слободнији израз више користи у цртежу, па и на сликама.
– И код мурала, као и у свакој другој уметности, најважнија је комуникација са посматрачем. Ако дело успе да изазове било какву емоцију, постигао сам што сам хтео. Мурали јесу велике површине, видљивији су. Али, то само по себи не значи ништа, ако нема комуникације са посматрачем и не носи печат аутора, чак и када он није потписан – објашњава Вук Ђурић, један од оснивача Дана урбане културе у Чачку. Истина, све мање ствара баш у свом родном граду, који, каже Вук, има развијену сцену урбане уметности, захваљујући и ДУК-у. Ипак, како образлаже, радије на овај фестивал позивају колеге из других градова и земаља, како би мурали у нашем граду били што разноврснији.
Три солитера на Кеју, солитери у Немањиној и чачански силоси, површине су које би желео да ослика. Ти велики зидови не би могли да се раде брзо, захтевали би ангажовање више уметника, лифт или ужад… Али, такви мурали Чачак би приближили већим градовима, у којима су баш силоси све атрактивнији за ову уметност.
В. Тртовић
МУРАЛ ПРЕМА ОКРУЖЕЊУ
Да ли му је инспирација зид или околина?
– Почео сам о томе да размишљам када сам упознао неке цртаче из иностранства. Они баш на томе базирају своје мурале, уклапају боје и све друго према ономе што се налази у окружењу. Јер, све утиче на финални рад. Зато би требало што више да се комуницира и са архитектуром града у коме стварате – сматра Вук Ђурић.
У Чачку ради већи број муралиста и углавном сви, тврди он, имају посла, јер сарађују са фирмама, осликавају хотеле, ресторане, кафиће, играонице, портрете… Захваљујући сарадњи са Фондацијом „Рикен“, у оквиру ДУК-а, Чачак је добио два мурала.
„УЛИЧНА УМЕТНОСТ“ У КОЛЕКЦИЈАМА
Мурали су уметност „преселили“ из галерија и изложбених простора на улице, у пролазе, у јавни простор. Многи уметници који су раније сликали само у атељеима, почели су да осликавају и зидове.
– Једноставно, другачије је. Када сликаш у атељеу сам си, а када се ради мурал људи су око тебе, говоре о твом делу, дају критике… Мислим да су мурали данас веома заступљени. Можда ове године мање, јер је пандемија. Тренутно је и акценат колекционара на „street art“, а то раде и многе галерије не само у свету, већ и код нас – каже Вук.
