Све што поглед додирне, руке створе, тако педесетогодишња Милица Златић из Кулиноваца описује своју баку Миодрагу од које је научила готово све ручне радове – хеклање, вез, плетење, ткање… Тада, као девојчица није знала да ће кроз неколико деценија за њен живот управо те лекције бити међу најважнијим. Посебно од пре пет година, од када се бори са раком дојке. Две године су лекари „лутали“ у дијагнози, а онда је, како каже, почела битка… Свака терапија је била психички „ударац“, било је дана са бескрајем туге, када није назирала излаз. Преокрет у њој настао је када је кренула на онколошке радионице Центра за лични раст и развој „Огледело“, где је упознала и чула друге са истим или сличним судбинама.
Али, чак и у најгорим данима није остављала своју иглу, са којом хекла. Од вунице је у стању да створи готово све – од капа и шалова, џемпера, прслука, модерних кардигана, понча, хаљина, до бунди, креветских прекривача и правих дечијих патика… Хтела је да буде још активнија, планирала је да има своју тезгу на којој би своје радове излагала и продавала. Због болести је од тога одустала. Али, не и од рукотворина. До наруџбина долази лако, захваљујући интернету и својој фејсбук страници milica.pletenje, али и топлим препорукама многих задовољних купаца.
– Бака је сву родбину снабдевала плетеним стварима. Ако ништа, увек је имала чарапе и рукавице да их поклони кад неки гост дође или кад крене у посету. Тако сам и ја у почетку. Углавном сам плела за најближе, за пријатеље – присећа се својих првих „креација“.
Пре двадесетак година почела је ручни рад да схвата „озбиљније“ и кад год је имала времена, између разних привремених послова које је радила, враћала се иглама. Научила је и неке друге технике, попут поентласа, (комбинација хеклања, веза и шивења)…
– Све мање је оних који се баве плетењем, нисам имала кога да питам када ми нешто није ишло. Али, преко интернета данас се може све научити, чак и кад немате никаква претходна знања. Потребно је само да то желите и заволите – објашњава како је допуњавала старе лекције Мица, како је зову сви познаници.
Од како се разболела и отишла у инвалидску пензију, овај рад је и њена терапија. Плете углавном зими, јер лети је у башти или малињаку. Можда би имала да ради и током целе године, има наруџбина довољно. Али, воли да та три летња месеца проведе у породичном малињаку, у Ерчегама код Ивањице.
– Рад и боравак у миру и природи, на 1.160 метара надморске висине, препороди ме увек, дођем у Чачак са новом енергијом. Зато сада зими једва чекам да сване, да завршим по кући што је неопходно и да у руке узмем иглу. Могла бих тако по цео дан, јер заиста уживам. Кад не плетем, онда размишљам шта бих још могла да додам, да смислим нешто ново и необично. То ме и психички одмара и потпуно испуњава – каже Мица уз ведрину, коју имају и све њене рукотворине.
На радионице у „Огледало“ ишла је две године и то јој је много помогло. Сада је направила паузу и због короне, али се често чује телефоном са новим пријатељицама и из Удружења особа оболелих од малигних болести „Вера“. Ручни рад је за Милицу Златић и одбрана од лоших мисли и вести, којих је, нажалост, у време пандемије много. Већ за викенд планира да са породицом иде у Ерчеге, где имају два малињака. Један управо треба да обнове, да засаде нове саднице. У борби са опаком болешћу, која је, како истиче, стално држи „на ногама“, много јој значи подршка целе породице, супруга Радослава и синова Дејана и Дарка. Колико могу и умеју, помогну јој и у рукотворинама. Идејама, фотографисањем, похвалама…
– Свак` се за нешто роди, само то треба у себи да „открије“ и да не одустаје, ако баш све не иде онако како хоће – поручује Милица.
Не зна колико је до сада из њене „радионице“ изашло плетених ствари. Већину ради по сопственим идејама, али прихвата и поруџбине по жељи купаца.
В. Тртовић
