Miris dunja, ove jeseni potisnuli su drugi mirisi, brige, razmišljanja. Utihnuli su Đoletovi tamburaši, dragačevske trube, koncerti rokera, folkera i onih drugih koji tvrde da „pevaju“… Pandemija korona virusa je uzela dirigentsku palicu u svoje ruke. Diriguje, a zapravo, ćuti. Zaustavlja točak civilizacije, polako i podmuklo. Ili ga samo uvodi u red, zarad opšteg opstanka, uprkos tome što odnosi živote. Svadbe, rođendani, porodična veselja, svedeni na minimalna okupljanja najbližih. Vratili se ljudi pod šatre, na svež vazduh, izvan zatvorenih prostora u kome su obavezne maske. Da se prepoznaju, možda izljube, izgrle, čestitaju kako dolikuje…
Ove jeseni, evidentno je, šatre su najtraženiji „lokali“ na tržištu veselja… A tamo gde se čuju, baš se čuju. I prašti do uznemiravanja javnosti… Opravdavaju onaj stih „Nek zazvone tambure u transu“, odjekne i poneka tandžara, koja se danas zove vatromet-raketa… Kao da prkose ljudi nadolazećoj tišini, mogućoj novoj izolaciji, nužnom distanciranju, nametnutim strepnjama… Ipak, kome se suprotstaviti? Kako se izboriti sa nevidljivim „krotiteljem“ svih lavova koji su oduvek pokretali svet, donosili život, budili lenje i pospane… Kako se pomiriti sa vremenom koje tvrdoglavo prolazi i ne pita gde su otišli dani, godine, želje, život, ako se ova agonija nastavi…
Jesen stiže, dunjo moja… Trebalo bi ih samo nabrati, videti. Možda ponovo zamirišu one žute dunje sa starih bakinih ormana, kao simboli detinjstva, bezbrižnosti, radosti, kompota od kriški u velikim teglama sa mirisom karanfilića… Neko je rekao da ono što smo izgubili u zelenom lišću i zlatnom suncu dok se polako povlači, dobili smo u zrelim plodovima… Zato, zagrizite!
Z.L.S.
