ПОВЕРЕНИЧКА КАНЦЕЛАРИЈА У ЧАЧКУ ИМА УГОВОРЕ СА ВИШЕ ЈАВНИХ ПРЕДУЗЕЋА И УСТАНОВА
Баш као што гледамо у америчким филмовима, и у Србији осуђеници могу радити у болници, библиотеци, комуналном предузећу, центру за социјални рад… За одређене прекршаје и „лакша“ кривична дела, уместо затворске или новчане казне, извршиоци се могу одлучити да одређени број сати раде без плате, а све у корист друштвене заједнице у којој живе. Наш правни систем од 2006. године, поред класичних кривичних, познаје и алтернативне санкције и мере. Рад у јавном интересу је једна од ових казни, која се, иако вишеструко корисна, ипак недовољно примењују у целој Србији.
Весна Лазовић, повереник у Одељењу за извршење ванзаводских санкција и мера (Министарствo правде), каже да сваки судија разматра да ли постоје услови да се окривљеном изрекне овај вид казне. За извршење је неопходна и сагласност осуђеног, односно прекршајно кажњеног лица.
– Код ове мере води се рачуна о здравственом стању, безбедности тих лица, о њиховој професионалној оријентацији, као и о породично-социјалним приликама. Све мора бити покривено програмом извршења казне и уговором који се потписује са предузећем или установом у којој се ова мера спроводи. Тренутно имамо уговоре са Болницом, Домом здравља, чачанским „Комуналцем“, комуналним предузећем у Гучи и ЈКП „Водовод“ Чачак. Разговарамо и са ЈКП „Градско зеленило“, а планирамо да ову сарадњу успоставимо и са другим јавним предузећима и установама. У уговор се уноси и опис послова, да бисмо, на основу наше процене, могли да ангажујемо неко лице. То су углавном лакши физички послови – чишћење и одржавање круга предузећа, сређивање документације и картотеке, односно комуналне, папиролошке и еколошке услуге – објашњава она и додаје да постоји велико интересовање осуђених (прекршајно кажњених) за ову ванзаводску казну, јер има позитивне ефекте и за њих и за друштво у целини. Они се на овај начин не издвајају из породице и друштва, живе готово нормално и могу чак, у исто време, да обављају свој редовни посао, уколико су запослени.
– Наравно, то уклапају са сатницом коју морају одрадити. Процедура је веома једноставна. Представник послодавца прати њихов боравак, о томе обавештава повереника, који податке уноси у листу праћења. Кад се реализује казна, о томе обавештавамо надлежне судске органе. Ако током рада у јавном интересу дође до било каквог прекршаја, о томе, такође, обавештавамо суд, који онда ову казну преиначује у затворску. Имали смо и такве случајеве – каже Лазовић.
Ипак, иако законски оквир постоји већ дуго, било је потребно време да рад у јавном интересу и у Моравичком округу „заживи“, наводи Лазовић. У међувремену се проширио и списак јавних предузећа са којима је Повереничка канцеларија у Чачку успоставила сарадњу и склопила уговоре. Сада, примећује она, ова казна је много заступљенија и истиче добру сарадњу са запосленима у судовима и Полицијској управи.
Како закон предвиђа, казна рада у јавном интересу изриче се за саобраћајне прекршаје, ремећење јавног реда и мира, „мања“ кривична дела, попут „лакше“ крађе… Може трајати од 30 до 360 радних сати. Лазовић сматра да позитивне ефекте нарочито има за прекршајно кажњена лица, јер казна у затвору подразумева „одвајање“ од друштва, а међу њима је много оних који су се први пут нашли на „удару“ закона.
Ретки су они који радије одаберу затвор или да плате казну (дан затвора „кошта“ хиљаду динара). Али се догађа да, због здравственог стања, ипак одустану од те могућности. Меру подједнако „прихватају“ млађи и старији, а до сада у Чачку није било жена, код којих је примењена та казна.
В. Тртовић
