KOD RADA KUPUJU DEDE, SINOVI, UNUCI
Radoslav Kostić. Kupci ga odavno zovu po nadimku Rade. Više od 40 godina prodaje grožđe kod raskrsnice u Atenici, preko puta autobuskog stajališta. Ateničani su ga dobro upoznali, ali i mnogi Čačani. Dolazi svakodnevno iz Velike Drenove, okoline Trstenika, od početka avgusta, pa do oktobra, novembra, dok ima robe za prodaju. Ako je jesen sunčana i topla, oduži se i sezona grožđa.
– Skoro svaki dan smo u Čačku, žena prodaje na maloj pijaci u Ljubiću, ja u Atenici. Sin nam spremi grožđe, mi ujutru natovarimo i na put. Iznajmili smo i stan da prenoćimo ovde, ako ne prodamo robu. Ali, to se retko dešava. Uglavnom sve ode, zato retko kad noćimo u Čačku – priča Rade (73), poljoprivredni penzioner.
Ljudi dolaze iz Konjevića, Trbušana, Ljubića i drugih okolnih mesta, samo zbog Radovog grožđa. Kod njega kupuju i deca i unuci starih mušterija.
– On je jedan retko dobar trgovac. Stari kov. Poštuje sve kupce i zbog toga ga ne menjamo – kaže jedan stalni Radov kupac.
– Godinama kupujemo kod njega. Ima najkvalitetnije i najlepše grožđe. Nije prezrelo, nema trulih grozdova. Najbolje znaju oni koji ga kupuju. Moj otac je bio Radova stalna mušterija, sada i ja – potvrđuje još jedan kupac, koji nastavlja porodičnu tradiciju.
U Atenici je opstao zbog kvalitetne robe, ali tu nije slučajno stigao. Stric mu je nekada radio u ”Partizanu” i živeo u Čačku. Tako je ranije, kada ne proda svu robu, ostajao kod strica na konaku.
– Vinograd nam je na najboljem imanju u Velikoj Drenovi. Stalno je osunčano, baš za grožđe. Imamo oko osam hiljada čokota, sedam različitih sorti. Prskamo grožđe. Moramo! Da nije tako, ne bi opstalo. Lažu oni koji kažu drugačije. Ali, strogo vodimo računa o karenci, vremenu koje mora da prođe od prskanja do branja – iskren je Rade.
Kostići u Velikoj Drenovi gaje sve vrste voća i povrća. Ostalo za porodične potrebe, a grožđe za prodaju. Radovo selo udaljeno je 12 kilometara od Trstenika. Ne propušta da pomene i da mu je prvi komšija u selu bio književnik i nekadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije akademik Dobrica Ćosić.
Od Velike Drenove do male pijace u Ljubiću, Rade i njegova žena od 1978. svakodnevno prelaze 98 kilometara. I to samo u jednom pravcu.
– Redovniji je nego ja na poslu – šali se jedan Ateničanin. Istine radi, proteklih 40 i kusur godina, Rade je samo jedno leto propustio i to zbog operacije kamena u bubregu. Na starom mestu je i subotom i nedeljom.
Ako ga još niste upoznali, lako ćete ga prepoznati po plavom mercedesu. Ostao je i danas na istom mestu na kome od početka prodaje, kod prvog semafora u Atenici.
– Imam grožđe kakvo niko nema! Samo belog tri sorte! Pitaju njudi i za tamjaniku. Ali, nema je više. Možda negde i negde – pretpostavnja Rade.
I TITO SE VOZIO U NJEGOVOJ ”MEČKI”
Stotine kilometara od Velike Drenove do Atenice i Ljubića Rade svakodnevno pređe plavim mercedesom. Gastarbajterskim. Ima ga 38 godina.
– Još služi… Meni su 73 godine, ali hvala Bogu, vozim, ništa mi ne smeta. Ta kola sam kupio od Savezne skupštine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Moj burazer je tu radio, bio je šef konobarima. Javio mi je da je da je taj mercedes na prodaju i da košta deset hinjada maraka. Odgovorio sam mu: ”Moj je” – priseća se Rade. Nije zaboravio da pomene i da se u toj ”mečki” svojevremeno vozio Tito.
