Širom sveta, 8. septembra, obeležen je Međunarodni dan pismenosti. Potreba za opismenjavanjem i učenjem, kao i elementarnim razlikovanjem čoveka od životinje, civilizacijska je nužnost svetskog progresa. Bez pismenosti i potrebe za obrazovanjem i naučnim napretkom, čovek nije morao u svojoj evoluciji ni izlaziti iz prvobitne pećine. Mogao je ostati na animalnom nivou proste reprodukcije i zadovoljavanja fizioloških potreba: piti, jesti, sesti… Dakle, životinja, iako i u tom svetu postoje prirodom određena instinktivna pravila. UNESCO ovaj dan obeležava od 1966. godine.
Pismenost je temeljno ljudsko pravo i mehanizam za ostvarivanje svih drugih ljudskih prava i kao takvo sastavni je deo mnogih međunarodnih deklaracija, pa i one Opšte deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. U Srbiji je prema statističkim podacima potpuno nepismeno više od 165.000 stanovnika, dok je kompjuterski nepismena gotovo polovina. Na najvećoj međunarodnoj proveri postignuća učenika PISA, pokazalo se da učenici iz Srbije postižu rezultate ispod proseka, uprkos brojnim pojedinačnim uspesima iz raznih naučnih oblasti u svetu.
Nedovoljno poznavanje gramatike, pravopisa, siromašan fond reči, upotreba tuđica i skraćenica, ali i poražavajuća činjenica da je malo onih koji su u životu, kako kažu, pročitali dve knjige, neće nas odvesti u prosperitet. Ostaćemo nisko u prašini duha, i svako će moći da nam „prodaje rog za sveću“. Poznata je odavno naša narodna „Um caruje, snaga klade valja“.
Kako god to danas izgledalo apsurdno, obrazovanje je u krizi, a globalnom kapitalu je potrebna jeftina i prosta, a ne intelektualna radna snaga. Japan je najočitiji primer zemlje koja je postala svetska privredna sila zahvljujući obrazovanju. Nakon razaranja zemlje atomskim bombama koje su pale na Hirošimu i Nagasaki, ova ostrvska zemlja bez poljoprivrednog potencijala, zagađena radijacijom, okrenula se ogromnim ulaganjima u obrazovanje i postala vodeća sila u domenu savremenih tehnologija… Okrenuli su se, dakle, jedinom i najznačajnijem resursu koji im je preostao, intelektu, umnim pregnućima, učenju… Na mladima je da se izbore za svoju budućnost i iskoriste darove svog uma, na sopstvenu i sreću svog društva, kako im se život i komunikacija ne bi sveli na onaj banalan vic o sporazumevanju pukim samoglasnicima. I izaberu hoće li klade sami valjati golim rukama ili će to za njih raditi roboti. Kao u Japanu…
Z. L. S.
