Ружице Рајичић многи Чачани се сећају као ведре, јаке жене, која је своје успомене носила са мудрошћу и неком мирноћом, својственом људима који проживе најдубље патње. А Ружица, рођена 1922. у породици Батос из Чуруга код Новог Сада, за време Другог светског рата пет година је робијала у нацистичким логорима у Мађарској и Немачкој. Сада, скоро деценију после њене смрти, успомене чува њена једина унука Данка Милановић.
Међу најдрагоценијим стварима наслеђеним од баке, Данка издваја једну бележницу, пожутелих корица, на којима пише: „Песме из затвора Конти и Марија-Ностре, 1942-1943 Ружица“. У тој затворској бележници на тридесетак страна, осим песама, су и Ружичини цртежи из истог периода, који више од самих речи говоре о хапшењу, суђењу, затворској ћелији, самици, мучењу, логорским данима… И о њеном, можда тих тешких година, једином сну – да угледа сунце без решетака.
Бележница из заробљеништва 
И на цртежима сунце кроз решетке
Након преране смрти мајке Вере, јединице Ружице и Милуна Рајичића, Данка је највише времена проводила управо уз баку, које се, од најранијег детињства, сећа као ведре и насмејане, увек дотеране и елегантне.
– Упркос свим несрећама и патњама, није желела да је видим тужну. Причала је о тим данима кад би је људи питали… Али, увек је истицала шта је добила, а не шта је изгубила… Остала је таква до смрти…. Само сам осмех могла да видим на њеном лицу. Све хаљине су јој биле у ведрим тоновима, јер није волела црну боју и није је носила све до 1991, када је мама умрла, а онда и деда 1993. Када сам из Јагодине, где сам се удала, дошла као трудница у Чачак, дочекала ме је речима: „Једино што сам се молила Богу је да дочекам сунце без решетака…. А шта сам све добила! Да проживим, да се удам, да путујем, да имам ћерку… Сад више не знам да ли ћу да дочекам и праунуку…“ Али, хвала Богу, дочекала је и да родим Мину и да јој прича приче, не оне из књига, јер је слабо видела, него их је измишљала – присећа се Данка.
ОД КОНТИЈА ДО РАВЕНСБРИКА
А прича о Ружици, којој је рат отео младост, налик је филмским причама. Као члан СКОЈ-а (Савеза комунистичке омладине Југославије) ухапшена је још октобра 1941. Имала је 18 година, када је доспела у истражни затвор „Армија“ у Новом Саду. Осуђена је на шест година робије и пребачена у затвор Конти у Будимпешти, где је била девет месеци. Касније је депортована у Маријаностру, манастир на северу Мађарске, претворен у женски затвор. Ту је била годину и по у самици. Из затворских дана у Мађарској успела је Ружица да сачува своје песме, цртеже и фотографије. На полеђини је исписивала писма која је слала породици.
Из радних логора у Мађарској 
– У тим затворима посећивала ју је мајка Даринка, јер им је то било дозвољено… Али, како је причала, могле су да говоре само мађарским језиком. И када су фотографисане, затворенице су морале да буду насмејане, као да су на добровољном раду, а не у тамници – присећа се Данка прича бака Руже.
Из тог затвора пребачена је у Комаром, на аустријској граници. А онда су транспортоване у Аушвиц. Седам дана су чекале затворене у вагонима. Срећом, како је касније причала, у том најзлогласнијем логору смрти није било места за неколико стотина Пољакиња, Рускиња и Југословенки, тако да су их пребацили у Равенсбрик, женски концетрациони логор у Немачкој, у коме је проживела најтеже тренутке. Водила се као број 96570. Била је смештена прво у шатору, касније у баракама, а онда и у болници, где су, углавном, била ромска деца, оболела од тифуса, на којима су вршени експерименти…
– Причала је да је као мала прележала тифус, што ју је можда и спасло у том логору, да сама не оболи. Једном су и њу повели са тим Ромима у амбуланту и тада су јој, сећала се много пута, сипали неке капи у очи. Ништа није видела, капци су јој били натечени, није могла дуго да их отвори. Када је изашла из те собе тетуравим кораком, дозивала је мајку. Срећом, на српском, јер ју је чула једна лекарка пореклом из Словеније… Тајно ју је неговала и лечила, тако да је делом повратила вид. Али, касније су се показале последице, не само тог експеримента, тако да је веома рано остала са свега 20 процената вида – прича Данка.
Крај рата дочекала је на северу Немачке, бежећи из логора, док су их нацисти гонили са псима… Ни сама не зна колико је то све трајало, време је, причала је, престало да има важност. Изнемогле су остављали на путу…
– Мислили су да је и бака Ружица скоро мртва и тако су је поред пута нашли ратни заробљеници из Србије. Тада је први пут и видела деду Милуна. Пребацили су је у свој логор, причала је, две недеље није знала где је. Ту је дочекала ослободиоце Русе, који су је залечили. Када се вратила кући, у Чуруг, сазнала је да јој је убијен најмађи брат, који је имао само 16 година. Оца су јој убили још 1942, који је заједно са многим Србима и Јеврејима бачен под лед Дунава, на сам Божић – прича Данка.
ВОЛЕЛА ПУТОВАЊА, ДРУЖЕЊА, ПЕСМУ
Ружица је до касних година била веома активна у својој месној заједници Кључ, ишла на све забаве, излете, волела путовања, дружења у дворишту у Курсулиној, препоном цвећа које је она гајила.
– Обожавала је песму, па је знала да запева на многим језицима, које је научили тамнујући по логорима. Сваке године ишла је у Нови Сад, где су се окупљале бивше логорашице. Била је поносна на Магду Симин, која је написала књигу „Док вишње процветају“, посвећену женама страдалим у логорима. Остала је бака Ружица левичар до смрти, јер, како ми је често говорила, очи и здравље дала је за ту идеју – сећа се Данка.
Кад би јој се Данка због нечега пожалила, знала је да јој исприча, по ко зна који пут, како су сваког јутра у немачком логору стајале у врсти и чекале која ће бити одвојена за гасну комору, како су их полуголе изводили на мраз, да стоје сатима, док су их тукли. Спавале су на даскама, збијене једна уз другу, а стенице су им буквално сисале крв.
– Причала ми је како је само понављала у себи да се мора борити, да неће одустати од живота. Живот ју је намучио и заиста узео много, али и она је од живота узимала све што јој је пружио, са великом захвалношћу – преноси Данка једну од најважнијих бакиних поука.
В. Тртовић
ОН ЗАРОБЉЕНИК, ОНА ЛОГОРАШИЦА
Милун Рајичић је био ратни заробљеник две године. Како прича његова унука Данка, у Немачкој је научио столарски занат код једног Немца. Касније, по повратку у Чачак, у који је довео своју Ружицу, отворио је столарску радионицу, прво код кафане „Моравица“.
– Када сам је једном упитала, да ли се деда одмах заљубио у њу, испричала ми је како је тада била без косе, изгладнела, напаћена, изгледала је као живи леш са само 33 килограма,… А Милун је и тада као ратни заробљеник, увек је то понављала, био леп и здрав.
ОЧЕВЕ РЕЧИ
На последњој страници логорске бележнице Ружица је записала речи свог оца, које јој је, као гимназијалки, написао у споменар:
„Чувај је људи, они су добри до извесних граница. Њине лепе речи и ласкања могу да буду издајнички нож, пружен и замотан у свилу. Твоја дужност је да предвидиш до које границе допире њихова човечност. Не умедеш ли то да откријеш, изложићеш се опасности да будеш жртва бескрајног поверења. Живот може да ти пружи једном руком кратку радост, а другом бол, патњу и сузе“.
ОДШТЕТА ОД МАЂАРСКЕ И НЕМАЧКЕ
Ружица Рајичић од 2004. године добијала је од Мађарске симболичну пензију (око 90 евра свака три месеца). Тих година је и од Немачке два пута добила ратну одштету за време проведено у логорима.
