Društvo

MUŠKE SUKNJE I ŽENSKE PANTALONE

DILEMA: GDE SU GRANICE IZMEĐU „NJEGA“ I „NJE“?

Kaže se da je 21.vek novo doba, doba promena. Vrednosti se svakodnevno menaju vrtoglavom brzinom, život postaje sve brži i nepredvidiviji, a tabui su svakim danom sve manje ono što su nekada bili. Zabranjene teme prestaju da postoje, a granica između “njega” i “nje” skoro i da nema. Margaret Tačer je jednom rekla: “U politici, ako želiš da nešto bude rečeno, pitaj muškarca. Ako želiš da bude urađeno, pitaj ženu”. Sigurno je da ove reči ohrabruju i motivišu svaku ženu, ali šta bi na njih “Čeličnoj Lejdi” odgovorili muškarci? Da li je naše društvo toliko napredovalo da bi, takozvani, jači pol prihvatio nežniju stranu sveta kao sebi ravnu? Tačnije, da li je nežniji pol zaista toliko nežan, i da li je jači pol zaista jači?

Svakodnevno u medijima i na ulici možemo čuti rečenice poput: “To je muški posao”, “Nije to za jednu ženu”, “Nemaš ti “stomak” da se boriš sa takvim svetom”. Postoje verovanja da je za vođenje i kontrolu svih poslova neophodna čvrsta, muška ruka. Ženska ruka je tu da, što bi rekao Balašević, “doda svetu malo boje”. Pantalone su ipak pantalone. Pantalone drže konce u svojim rukama. Ipak, da li ste nekada pomislili na to da ženama podjednako dobro stoje i suknje i pantalone, dok muškarci mogu da nose samo pantalone? Iste te pantalone šiju se i u muškim i u ženskim konfekcijama i podjednako dobro mogu da stoje i jednom i drugom polu. Ponekad nije u pitanju ni boja, dezen, model ili kroj, već to ko i na koji način te pantalone nosi. Držanje i stil čine modu, a ne obratno. Čini se da je tako i sa poslovima: ako sam ja kao žena dovoljno odlučna i dovoljno sigurna u sebe, ako moje žensko “ja” vredi  i može da parira muškom “ja”, zašto da svetu ne pokažem šta i koliko zaista mogu?

Kada i na koji način smo došli do podeljenosti? Gde se nalazi koren problema kada kažemo “jači” i “nežniji” pol? Ako bismo se vratili nekoliko generacija unazad, shvatili bismo da su naše bake, prabake i čukunbake uglavnom bile domaćice, čije su primarne dužnosti bile oličene u brizi o deci i porodici, kućnim poslovima i održavanju domaćinstva. Muškarci su, sa druge strane, bili ti koji su na svoja leđa preuzeli brigu pod nazivom “kako zaraditi novac za egzistenciju svoje porodice i normalan život”. Preokupirani svojim poslovima, nisu se “mešali” i ulazili jedni drugima u iste te poslove. Na kraju dana bili bi tu zajedno i uvek jedno za i uz drugo. Ipak, dobro se znalo ko je “suknja” a ko su “pantalone”.

OVIH DANA NIJE LAKO BITI „SUKNJA“

Sa sve većom modernizacijom, nastankom modernog, civilnog društva i novih društvenih pokreta, žene su poželele da sve manje budu nežniji, a sve više jednako jak pol. Izborivši se za svoje pravo glasa i delimičnu jednakost, poželele su još više. Godinu po godinu, stigli smo i do te 2020. godine, kada su u prodavnicama ženske suknje često skuplje od pantalona. U dobru, kvalitetno sašivenu, modernu suknju potrebno je uložiti dosta novca, a samim tim i rada i truda. Potreban je dobar ukus i kvalitetan odabir, jer suknja mora biti savršena. Ni previše duga, ni previše kratka, široka niti uska. Jednostavno, mora biti perfektna da bi bila poštovana  jer, samim tim što ona nije tako siguran izbor kao pantalone, izložena je brojnim kritikama i teškim pogledima. Složićete se, ovih dana nije lako biti suknja. Očekivanja su nikada veća, kriterijumi nikada viši, snovi nikada skuplji.  Sa druge strane, šta je sa pantalonama? Danas postoji pregršt modela i veoma je teško odabrati one prave. Neke su često i društveno potcenjene, jer nisu za svaki posao prikladne. Ponekad ume i suknja da bude traženija od pantalona.

ČEMU PODELE?

Da li ste nekada primetili da na zgradi Učiteljskog fakulteta u Beogradu i dalje piše “Ženska učiteljska škola Kraljice Marije”? Ne znam za vas, ali svedok sam činjenice da muškarci katkad mogu da budu mnogo kvalitetniji i bolji učitelji od žena. Možda često nisu toliko osećajni i nemaju, takozvani, majčinski instinkt, ali mogu da budu odlični pedagozi i pravi, prvi učitelji života. Svima je i više nego dobro poznata priča o “Vatri sa neba”, Aleksandru Makedonskom, ali se često zaboravi činjenica da je jednom od najvećih osvajača učitelj bio muškarac, i to ne bilo koji, već Aristotel. Sa druge strane, još od antičkih vremena i Nefertiti, Hatšepsut i Kleopatre kao vođa Egipta, pa sve do Marije Terezije, Katarine Velike, kraljice Viktorije, Elizabete II, Angele Merkel i već pomenute Margaret Tačer, žene su pokazale da i te kako umeju da čvrstom rukom vode i štite interese svog naroda. Čemu onda služi podela na “muški” i “ženski” posao? Umesto da postoji “moje” i “tvoje”, mnogo je lakše da bude samo “naše”. I ako ti i ja podjednako učetvujemo i delimo to “naše”, sve će biti neuporedivo lakše. Ne postoji kraj kada se udruže naši kvaliteti. Sve ono što poseduješ ti, a ja nemam, i sve ono što posedujem ja, a ti nemaš, zajedno stvaraju imperiju. Zajedno stvaraju jedan novi svet u kojem ne postoje podele već samo saradnja. Preterana i surova kompeticija može biti samo prepreka na putu ka našem cilju. Put, sam po sebi, već je dovoljno trnovit i težak za svaku mladu osobu ispunjenu ambicijama i željom da ostvari sve ono za čim žudi. Ako bismo na tom putu sputavali jedni druge na osnovu pola, rase, godina ili nacionalnosti, šta bi nam na kraju ostalo? Jedno izrazito jednolično i sumorno društvo bez trunke šarenila.  Zašto nas onda osuditi na oskudicu različitosti? Zašto stvarati jaz i antagonizam između mog ženskog i tvog muškog “ja”, ako zajedno kao “mi” možemo sve?

VASPITANJE, KLJUČ USPEHA

Ključ društvenog uspeha leži u vaspitanju. Ako bismo prestali da odgajamo naše dečake po meri i šemi pod nazivom “Ti si bolji i pametniji od nje”, stvorili bismo više osećajnijih i učtivijih kavaljera, sutra brižnijih sinova, očeva i supruga. Egocentričnost i sve češća muška potreba za dokazivanjem superiornosti i dominacije bili bi prošlost. Sa druge strane, ako bismo prestali da buduće majke i supruge odgajamo po principu “ćuti i trpi”, stvorili bismo mnogo srećnije i zadovoljnije žene, sutra supruge i majke, a na kraju, ali ne na koncu i kvalitetnije društvo. Društvo u kome je jednakost polova i jednakost poslova nešto normalno i uobičajeno, a ne još jedna u nizu tabu tema. Iz jednakosti se rađa zadovoljstvo ličnosti zbog kog više nema ljubomore, takmičenja i spletkarenja. Postoji samo mir, međusobno poštovanje, srećniji i dugovečniji brakovi i zdravije porodice. Postojimo “mi” i postoji  ono “naše”, koje smo stvorili zajedničkim snagama i udruživanjem obostranih potencijala i kvaliteta.

Mina Novaković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.