RAJ ZA OČI, A MELEM ZA DUŠU…
Koliko su dragocene blagodeti, kojima nas priroda obasipa, vrlo često nismo ni svesni, ali tu negde oko nas uvek se nalaze i oni retki, istinski zaljubljenici u tlo kojim hodaju, vazduh koji udišu, živopisnu sliku rodnog seoceta, zaboravljene stare sorate voća i bilje… Oni nas podsećaju da Srbija ima mnogo toga vrednog, što ne bismo smeli da prepustitimo zaboravu. Na stare autohtone sorte voća, njihov čudesan izgled, opojni miris i izuzetan ukus, ovih dana nas je podsetio Rade Bogićević, primenjeni umetnik iz Beograda, koji je na dedovini, u rodnim Kačulicama, godinama unazad čuvao od nestajanja stare srpske autohtone sorte voća, i paralelno sa tim sadio nove biljke iz različitih delova sveta, koje su se sasvim dobro adaptirale na naše podneblje. Iako dobar deo svog slobodnog vremena provodi u radu u ovoj predivnoj i po mnogo čemu jedinstvenoj bašti, svoju bogatu riznicu živopisnih boja i ukusnih i sočnih plodova voća često nesebično deli sa svojim prijateljima iz zemlje i sveta.
Rade Bogićević (1951) je rodjen u Kačulicama, odakle se, zajedno sa porodicom, sa nepunih 14 godina preselio u Ježevicu. Osnovnu školu je završio u Zablaću, a srednju u Kraljevu. Afinitet prema slikarstvu i drugim vidovima umetnosti ispoljavao je još od ranog detinjstva. Bio je član mnogih likovnih sekcija u Čačku, a najupečatljivije dane, kako navodi, proveo je u likovnoj koloniji književnika Radomira Rubakovića u Ljubiću. Otuda i ne čudi to što su ga sudbinske vode odvele na Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao na odseku unutrašnje dekoracije. Karijeru je otpočeo kao modni kreator ženskih tašni u jednoj prestižnoj splitskoj kući mode, da bi nakon toga 25 godina proveo kao dizajner i aranžer u nekadašnjem „Ateksu“, čija je robna marka bila prepoznatljiva u zemlji i inostranstvu. Radio je medjunarodne sajmove širom sveta i, zahvaljujući tome, stigao u Teheran, Angolu, Luandu, Boliviju, Namibiju i mnoge druge zemlje sveta… Dobijao je prestižne nagrade za uredjenje sajamskih štandova i uspešnu prezentaciju najboljih brendova Srbije. I danas je podjednako tražen u svetu dizajna, bilo da je reč o svetu mode, eksterijeru ili enterijeru. Radio je za „Zekstru“, „Nikolas“, kolekciju „Afrodita“… U poslednjem periodu najviše se bavi idejnim rešenjima za letnje bašte.
ISTINSKA OAZA MIRA
Kada nogom kročite na imanje Bogićevića, imate utisak da se nalazite na nestvarnom rajskom mestu na zemlji, gde apsolutno prestaje svaka trka sa vremenom. Iz svakog delića imanja izvire neka snažna pozitivna energija, koja u vas unosi istinski spokoj i oplemenjuje. Podjednako upečatljiv bio je i susret sa domaćinom, koji nije štedeo reči da nam o svakoj voćki koja raste na 80 ari blagorodne kačuličke zemlje ispriča bar kratku istoriju. Iz svake njegove reči izvirala je ogromna ljubav prema prirodi i veliki entuzijazam istinskog kolekcionara, koji izgara nad svojim delom. Kako nam je rekao, po svemu sudeći, interesovanje za voće i bilje, baš kao i veliku ljubav prema prirodi, nasledio je od svojih predaka, koji su mnogo pažnje poklanjali voću, cveću i lekovitom bilju.
DOMAĆE I SVETSKO, JEDNO PORED DRUGOG
U ovoj jedinstvenoj bašti, pored domaćih sorti voća, svoje mesto su zauzele patuljaste i druge biljke iz različitih zemalja sveta.
-Svih ovih godina sam kalemio voće, išlo mi je to od ruke oduvek. Imamo ovde, u dvorištu, stablo na kome stasava deset sorti kruške. Ne zna se koja je od koje bolja. Pored domaćih autohtonih, koje sam uspeo da sačuvam na imanju, svake godine sam sa svojih putovanja po zemlji i svetu donosio semena i sadnice, kako bih obogatio svoju kolekciju voća i bilja. Posadio sam japansku jabuku, japansku krušku, „žižulu“, krupnoplodu trnjinu, jabuku „zvečarku“, smokvu… Jedino nemam maslinu i bananu – objasnjava Rade.
Sa svojih redovnih planinarskih tura Rade je donosio sadnice patuljastih biljaka. One su ga, kako kaže, oduvek fascinirale, jer im je uspevalo da u kratkom vremenskom periodu izniknu, izrastu i bace seme. Osvojio je Kavkaz, Kilimandžaro, Alpe… Živo se seća i kanjona Raketnice, gde je u jednom danu doživeo sva četiri godišnja doba. Sa planinarenja je donosio često i četinare, neki od njih su se osušili, ali ima i onih koji su opstali.
U ovoj nestvarnoj lepoti podjednako uživa i Radova supruga Rajna, koja pravi izvrsne džemove, slatko i kolače od slasnog i sočnog voća koje radja na njihovom imanju. Sve se ovde odvija po zakonima prirode, nema upotrebe hemijskih preparata i zbog toga je voće, ali i sve što se od njega napravi veoma kvalitetno i ukusno.
-Naše stare autohtone sorte voća treba sačuvati za buduće generacije, jer one ne zahtevaju hemijske tretmane da bi opstale. Osim toga, plodovi su veoma ukusni, aromatični i slasni i, pre svega, zdravstveno bezbedni – ističe Rade.
ODOLEVAJU ZUBU VREMENA: BUDIMKA, KARAMANKA…
Najimpresivniji utisak na ovom imanju ostavljaju stara stabla voćaka, kako svojim izgledom i visinom, tako i rodnošću. Neka od njih su starija i od 250 godina, kao što su jabuka „budimka“, stara dama koja i dalje radja, iako se, zbog zuba vremena, u njenom deblu može sakriti čovek, „karamanka“, najukusnija medju svim kruškama. Tu je i vremešni čokot vinove loze, koji, takodje, postoji više od dva i po veka, koji, kako navodi naš sagovornik, najverovatnije potiče iz doline Zete, odakle su se Bogićevići pre 400 godina doselili u čačanski kraj.
Kao pasionirani ljubitelj vina, Rade je pre desetak godina, u blizini starog čokota vinove loze, kojim se posebno ponosi, zasadio novi špalir „merloa“, odakle u svakoj sezoni ubere oko 300 kilograma groždja, koje uglavnom preradjuje u vino, po proverenoj recepturi njegovih predaka.
Srbija je velika riznica starih, autohtonih sorti voća, koje polako prekriva zaborav. Da nije retkih entuzijasta i velikih zaljubljenika u prirodu, poput našeg vrednog domaćina iz Kačulica, naša deca danas ne bi znala za jabuku „budimku“, u pesmama opevanu krušku „karamanku“, dunju „ranku“ i niz dugih starih sorata voća.
V. Stepanovic
Kompletnu reportažu pročitajte u ovonedeljnom broju „Čačanskog glasa“!
Da li imate kontakt broj Rada Bogicevica iz Kaculica?