Usred svetske pošasti, koja neumorno i nemilice svakodnevno odnosi hiljade života, počeli smo više da obraćamo pažnju na ljude oko nas, na prijatelje, poznanike, kolege…, počeli smo da se radujemo jedni drugima i svakom novom danu. Svemu onome što smo nekada mislili da “nije dovoljno važno”. I slučajni susreti nam mogu izmamiti osmeh na lice, ulepšati svakodnevicu i doneti neku novu priču. Običnu, ljudsku, kao na primer, kada sretnete bivšeg kolegu, koji je pre skoro dve decenije otišao u inostranstvo u potrazi za boljim životom… Prvi utisak je da su ostale sačuvane bar neke karakteristične crte, ne samo lica, već i one po kojima se može naslutiti šta se sve krilo u njegovoj duši, početkom ovog veka. Nešto starije generacije se verovatno sećaju šarmantnog, harizmatičnog, tada prepoznatljivog, prezentera informativnog programa nekadašnje Televizije “Čačak” – Milana Ajdačića.
Čačanin koji je odrastao pored kompanije “Sloboda”, po završetku Više tehnološke hemijske škole u Kruševcu, kao pogonski inženjer tehnologije, zaposlio se u PKS-u, gde je radio jednu deceniju. Posle nekoliko godina, “pod tvrdim režimom Miloševića” pojedini su počeli da otvaraju “nezavisne” medije, započinje priču Milan Ajdačić:
– Paralelno sam počeo da radim i kao prezenter na TV “Čačak”. Da budem prepoznatljivo lice televizije, kako kažete, verovatno mi je pomogla dobra dikcija, boja glasa, pravilno izražavanje. Možda je uticalo i to što sam još u osnovnoj školi voleo recital i poeziju… Uglavnom, u tom periodu bili su deficitarni muški glasovi za prezentere. Novinari su, naravno, pisali vesti, a mi koji smo tada bili mladi i imali lepu dikciju prezentovali smo ih i to je, kako drugi kažu, izgledalo dobro. Ali, u to vreme su postojale i dve privatne televizije u gradu, “Spektrum” i “Galaksija”, dok je osnivač TV “Čačak” bila Opština, koja je, čini mi se, tada jedina imala opozicionog predsednika, pa samim tim i takvu televiziju. Tajna popularnosti TV “Čačak” bila je u tome što su građani u to vreme mogli da čuju nešto različito, drugačije od državne televizije.
Bilo je to vreme demonstracija, promena, a Milan Ajdačić je bio deo običnog sveta koji se pobunio:
– Nisam bio deo nijedne političke grupacije. Jednostavno čovek, kao i svi drugi, kao hiljade ljudi koji su krenuli za Beograd… Potpuno je druga tema što je naša energija zloupotrebljena i kanalisana u političke svrhe, a narod ostavljen na cedilu… Moji ideali u to vreme su bili nezavisna država Srbija, da zemlja u kojoj živim ima prefiks “srpsko”, uz dužno poštovanje svih drugih koji žive sa nama i oko nas. Nisam voleo jugoslovenstvo na prostorima od Triglava do Đevđelije, jer nismo bili svi isti. Apsolutno poštujem sve narode i nacije. Ali, moj ideal je bio napraviti sopstvenu državu, koja će imati sopstvenu himnu, sopstveni pasoš, baš kao što sada imamo. Maštao sam da obeležje naše vojske bude krst, a ne petokraka. Želeo sam da naši vojnici i oficiri ne budu degradirani. Hteo sam da se podjednako poštuju i vojska i crkva…
Ipak, i pored velike ljubavi prema Srbiji, napustio je rodni grad i zemlju. Bio je mlad, a i dovoljno je želeo da menja svoj svet:
– Otišao sam u Ameriku i ne kajem se, jer u Čačak dolazim dva puta godišnje. Volim svoj grad, a posebno se ponosim srpskim dokumentima, od lične karte, do vozačke dozvole. U Čikagu imam malu građevinsku firmu za popravljanje i izgradnju kuća. U Americi je mnogo teže raditi nego ovde, striktna su pravila, brži je tempo. Ovde je sporiji tempo, ne rada, već života uopšte. Smatram da mladi danas greše što žele da odu iz Srbije. Svi veruju da se u inostranstvu mnogo zarađuje, a niko ne pita koliki su troškovi života. Naravno, zarade jesu veće, ali su i troškovi veliki. Socijalne razlike u Americi su ogromne. Kreditno “ropstvo”, koje tamo već godinama vlada, stiglo je na velika vrata i kod nas. Ljudi su “vezani” za kredite, za stan, kuću, automobil, i upravo zbog toga moraju da budu ljubazni, poslušni i vredni na poslu. Jer, ako ostanu bez posla ne mogu da servisiraju kredite i gube sve što su stekli. Društvo je beskrupulozno, daje vam sve da uspete, ukoliko možete, hoćete, znate, ali i mnogo je mogućnosti da propadnete, ako nećete, ne možete, ne znate. Nema mesta foliranju, jer čovek može lako da se zameni. Wihova velika prednost je što nisu zavidni i što je svima data šansa. Upravo zbog te šanse sam i otišao u Ameriku.
Danas, posle 17 godina, Ajdačić tvrdi da je Srbija, pa samim tim i naš grad, mnogo bolje mesto za život:
– Sa ove vremenske i geografske distance sve je drugačije. Možda nekome izgleda da nije tako, ali zaista jeste. Srbija danas ima sve, kao razvijene zemlje sveta. Nismo više država trećeg reda. Postali smo ZEMQA i to je velika stvar. Na kraju, politika nije važna, već ljubav prema zemlji u kojoj smo rođeni i želja da je menjamo na bolje, a to ćemo postići promenom, najpre pojedinačne, a potom i kolektivne svesti. Jer, osim promene, ništa ne opstaje večno.
Nažalost, kada je već reč o večnosti, upravo tokom pripreme ovog broja “Čačanskog glasa”, naš bivši kolega je proživljavao jedan od najtežih životnih trenutaka, suočavajući se sa neminovnom prolaznošću ovozemaljskog života. I pored velikog gubitka i emotivnog bola, koji ga je zatekao tokom boravka u Srbiji, ostao je dosledan svojim uverenjima, da je život čudo i da se ništa ne dešava slučajno.
Ipak, neki ljudi, trenuci, događaji ostaju da žive večno u nama…
Nela Radičević
VOLIM MIRIS NOVINA
– Novo vreme je donelo i nove stvari. Nisam protivnik nove tehnologije, da bismo živeli u savremenom svetu, moramo da budemo u korak sa vremenom. Ali, ne odričem se starih navika. Volim da čitam novine, one koje niko pre mene nije otvorio. Volim miris novina. “Čačanski glas” je glas našeg grada, treba da ostane to što je uvek bio, objektivno i pravovremeno glasilo. Naš nedeljnik ne bi trebalo da podlegne spinovima, novom talasu bombastičnih naslova, već da se bavi problemima i lepotama grada, Čačanima. Ovaj grad ima divne ljude, mnogo uspešne dece – naglašava Milan Ajdačić, napominjući da rado prošeta Gradskim bedemom i da je prijatno iznenađen lepotom nedavno uređenog kupališta i savremene atletske staze.