Крајем године, када је отворена нова „Десетка“, саобраћајница, која је добила име по великом војводи Путнику, међу занимљивим „открићима“ за многе Чачане били су силоси у оквиру предузећа „Житопромет“. Иако су се могли видети са околних брда, постајући тако један од препознатљивих симбола града, њихова грандиозност као да је остајала скривена. Силоси су својеврсни „врхови“ самог града, јер је висина једног 36, другог 44 метра… Оку обичног градског шетача није изгледало тако… Све донедавно. Сада, са новим булеваром, постали су уочљивији и тако наметнули неке занимљиве идеје. Па и да се подсетимо неких, не тако давних времена.
Ове године тачно је шест деценија од када је први од њих изграђен у оквиру „Житопромета“, предузећа за производњу млинских производа које је основано 1951. године. Укупан капацитет силоса је око 65.000 тона, а у њихов састав улази 47 силоских ћелија и 24 међућелије.
Како је 1959. године писао „Чачански глас“, „Житопромету“ је тада додељено више од 100 милиона динара за изградњу модерног силоса. Посао је на лицитацији добило чачанско предузеће „Ратко Митровић“. Из нашег недељника сазнајемо да је монтажни део радова извела „Утва“ из Панчева.
„Изградњом овог модерног силоса, чији ће капацитет износити 450 вагона житарица и у који ће бити уведена савремена механизација, моћи ће се сместити вишкови житарица, како не би и даље пропадали по разним дворанама, непогодним магацинама и подрумима“, писао је тада „Глас“.
Следеће године, 24. августа, објављена је и фотографија, са текстом да је силос пуштен у пробни погон и да се у њега смешта пшеница, коју „произвођачи свакодневно догоне“.
Седамдесетих година прошлог века изграђени су и остали силоси, па и они преко пруге, чији је капацитет око 40.000 тона, испричао нам је један од дугогодишњих радника „Житопромета“. Објекти су спојени „мостом“ изнад саме пруге, тако да се по потреби пшеница могла пребацивати из једног у други силос. И ове целине градили су радници „Ратка Митровића“.
– Пре градње извршено је испитивање терена, како би се утврдила носивост и сеизмика. Да би се урадили темељи, копано је више од десет метара и постављена снажна арматура, да би могла да „држи“ ту висину. Радници „Ратка Митровића“ радили су веома брзо, јер су користили клизну дрвену оплату, у коју су наливали бетон… Радници из других фабрика, кад су кретали ујутру на посао видели би једну слику, а већ поподне, кад су се враћали, нису могли да се начуде до које висине је „стигао“ бетон! Тај грађевински део посла је, заиста, брзо одмицао, а затим је следио машински део, уградња елеватора, електрике, трака… – присећа се наш саговорник, сада пензионер.
Пшеница се пунила са врха силоса, а изношена је елеваторима и како он наводи, све ћелије и међупростори били су пуни. Део силоса дуго се користио за робне резерве: државне, док је постојала велика Југославија и за тадашње републичке, а увек је остављан и део за потребе војске.
– Пшеница је, углавном, стизала из Војводине. У нашем крају не постоји традиција да произвођачи продају пшеницу. Сеју је највише за своје потребе, тако да смо од овдашњих сељака узимали мање количине пшенице у замену за брашно – каже он.
На силосима постоје спољне степенице, а унутар сваког је и лифт, којим се може изаћи до платформе. Урађене су и противпожарне степенице, које се, срећом, никада за то нису користиле. На врху су и сирене за узбуњивање, које су коришћене у време бомбардовања…
Када се човек нађе на околним планинама и падинама, силоси су и нека врста оријентира, где се шта налази и који путеви куда воде. Лако се могу замислити у неком другачијем „руху“, који би му дали мурали, а по којима је Чачак све више препознатљив…
В. Т.
МЛИН И СПОМЕНИК ЏАКУ
У саставу „Житопромета“ нашао се и стари млин, основан још крајем 19. века. Иако се у народу дуго звао Брушијин млин, изградили су га, заправо, акционари. Био је то парни млин, веома модеран у то време. Неколико пута мењао је власнике, а један од њих био је управо Павле Брушија, грађевински предузимач, који га је купио почетком тридесетих година прошлог века. У време процвата у млину се дневно млело и до 150 тона пшенице.
„Житопромет“ има још једну необичност. Крајем осамдесетих година подигнут је споменик џаку, као симболу жита и брашна. На њему су уклесани стихови песника Добрице Ерића:
„Хвала млину и млинарима
за ово брашно у џаковима.
Хвала брашну што лебац постаје,
хвала лебу што нам живот даје…“
