У породици Радовић из Рашке, Филип је први који је одабрао лекарску професију. У томе је следио само свој сан. Још од малена привлачили су га свет науке, природне појаве и човек. Део тих маштања остварио се када је уписао чачанску Медицинску школу, одсек фармацеутски техничар. Циљ да буде међу најбољима, за степеник је и „надвисио“. Међу девет овогодишњих вуковаца из те школе, Филип је изабран за ђака генерације. Сада, као деветнаестогодишњем младићу, давнашњи сан је постао стварност, јер је недавно уписао Медицински факултет, а успешно је прошао и пријемни за Фармацеутски.
– Прва година у Медицинској школи ми је била најтежа, можда и због тога што сам напустио свој родни крај, као и због страха од непознатог. Све ми је било ново, никога нисам познавао… Временом се то променило, стекао сам пријатеље у Дому ученика и међу Чачанима. Град ми се све више допадао, пронашао сам омиљена места. И све је било лакше, па и школа и обавезе – осврће се кратко на протекле године.
Говорити о себи као ђаку генерације за Филипа је помало неприродно, али истиче да су због те „титуле“ на њега поносни отац Дејан, мајка Гордана и сви пријатељи, посебно из завичаја. Иако није било лако све ускладити, честе одласке до родне Рашке, обавезе у школи, младалачка интересовања, ипак о тој „лакоћи“ говоре дипломе и врхунски резултати које је остварио на многим такмичењима. Издавајамо само неке: већ у првој години освојио је друго место на републичкој Књижевној олимпијади, у трећој години прво место на такмичењу из математике за медицинске школе Србије. Овај успех „ослободио“ га је полагања математике на пријемном испиту за Фармацију.
– Узори су ми они који су успели да стекну славу у науци. Ако човек зацрта циљ, да буде добар у ономе што ради, мора на томе и истрајати. Медицинска школа захтева константно учење, али се све може, ако се добро организујеш. Остаје довољно времена и за дружења и за забаву – сматра он.
Али и за нека лична интересовања, попут књижевности, јер, како каже Филип, „човек није потпун, ако нема страст према уметности“. За њега је то, пре свега, добра књига, која му, поред уживања, пружа и могућност да се мало удаљи из стварног света, али и да доста тога научи. А многи велики писци били су по професији баш лекари, попут Чехова, Булгакова, наших Лазе Лазаревића, Змаја…
– То је и разумљиво, јер сматрам да није лекар неко ко нема и душу – „поставља дијагнозу“ Филип и узгред открива да је „помало“ и сам писао. Хемија је за њега, ипак, тај чаробни свет, у коме се и сам бавио истраживањима…
Четири године у Чачку ће заувек памтити. Заволео је овај град и због шетњи поред Мораве, излазака у клубове са пријатељима. Наравно, као лепе успомене остаће му и екскурзије, незаборавни утисци из Будимпеште, Беча, Прага, Италије, Шпаније и Француске. Посебно су му се допали предели Италије и античка култура, јер воли дух Италије, где су, каже, људи ведри, расположени… У „албуму“ сећања чуваће и прославе пунолетстава. Али, због пандемије је много тога прекинуто, безбрижне дане у средњошколским клупама заменила је принудна изолација.
Поред сопственог залагања, кога заиста није мало, јер је фарамција један од најтежих смерова у Медицинској школи, за успехе и знање, посебно из стручних предмета, наглашава Филип, делом су заслужни и професори. Професорка хемије Сања Поповић пружала му подршку у свему, не само на часовима, већ је пратила и његове припреме за факултет. Издваја и професорке Зорицу Кандић и разредну Бојану Поповић.
А разредна каже да је при првом сусрету са новим одељењем приметила једног тихог, ненаметљивог и лепо васпитаног дечака.
– Какав је био тада, Филип је остао до задњег школског дана. Вредан, паметан, подједнако успешан у природним и друштвеним наукама. О томе није пуно говорио, иако је имао изванредне резултате. Другови из одељења га много воле и поштују и радовали су се сваком његовом успеху, а он им је заузврат увек помагао. Одабрао је медицину и једног дана постаће лекар и узор новим генерацијама – сигурна је Бојана Поповић, поносна на сва четири вуковца у свом одељењу.
В. Т.
ГЕНЕРАЦИЈА ЖЕЉНА БОЉЕГ ЖИВОТА
Филип се нада да ће успети да се оствари као лекар. За сада га највише интересује људски мозак, тако да размишља о неурологији или психијатарији као будућој специјализацији. Своју генерацију сматра веома „перспективном, али жељном бољег живота“. Баш због тога, као и многи његови вршњаци, своју професионалну будућност не види у Србији, јер сматра да код нас за младе нема перспективе.
– Србија је као земља лепа и наш народ је, иако специфичан, у суштини добар. Умемо и да се шалимо, да се проводимо… Али, много је младих који су уложили велики труд у своје образовање, а нису признати. Недостаје систем и све је несигурно. Кад би се нешто у томе променило, можда бих размишљао да останем – каже Филип.
