„Кад ми пружиш део среће
Коју у свом срцу кријеш
И оно ће бити веће
– Све што дајеш, то добијеш…“
Написала је стихове Александра Дашић, пре више од једне деценије. Одавно се са породицом преселила из Чачка у Београд, у престоници је завршила Факултет музичке уметности, остао је још један испит до звања мастера… Много тога се у њеном животу догодило, запослила се, удала, али није заборавила доброту чачанског Кола српских сестара и докторке Снежане Бошковић, од које је добијала своју прву стипендију. Недавно јој се јавила мејлом, са жељом да јој још једном захвали за давнашњу подршку.
Касније су уследиле и многе друге стипендије. Али, према Александриним речима, та прва новчана помоћ, коју је добијала у првом разреду чачанске Средње музичке школе, била јој неописиво драгоцена, и као похвала за рад и труд, и као потврда да је доброта, као и љубав „моћна клица“ и „дар од Бога“, како је то давно написала у истој песми.
Многе чланице Кола српских сестара, преузеле су, у духу доброчинства, да новчано помажу добре ученике. Докторка Снежана, која је чланица од обнављања Кола у Чачку, једна је од њих. Искрено се обрадовала Александрином писму и њеном успеху током школовања. На питање шта за њу то значи, она цитира Достојевског: „Ако убрзо очекујете захвалност за добро које сте учинили, онда је то продаја, а не доброчинство“.
ЧОВЕК ОСТАЈЕ ИДЕАЛ. -Пре више деценија др Снежана Бошковић „нашла се“ у „Чачанском гласу“, као један од вуковаца. На питање новинара Мила Мојсиловића „шта је прави идеал?“, она је тада, као гимназијалка, одговорила: „Човек који ће бити потребан човеку. Борба за човека поред нас, то је борба за човека у нама“.
Породица Дашић живела је десетак година у Чачку, након што је 1999. избегла из Пећи. Када су се 2012. одселили у Београд, Александра је наставила школовање у Музичкој школи „Станковић“, а затим и на Музичкој академији, на Одсеку за музикологију. Нада се да ће од новембра бити на докторским студијама. Тренутно се усавршава и на неколико онлајн курсева на Харварду, а сарадник је Државног архива у Петербургу, за који транскрибује старе црквене рукописе. Тако је и дошла до неких страница писаних „неумском нотацијом“ из периода од 16. до 18. века, које су случајно завршиле у Русији, а испоставило се да су аутори српски монаси са Свете Горе, са Косова…. Неки делови тих страница због велике старости су уништени, а њен посао је да на основу знања, искуства и одређеног шаблона, „допева“ изгубљени део. Да би поново могли да се поје или читају. И чувају за неке нове генерације. Као што она чува сећање на доброту Снежане Бошковић.
В. Тртовић
СЕСТРЕ ИЗ КОЛА СТИПЕНДИРАЛЕ 30 УЧЕНИКА
Коло српских сестара већ четрнаест година негује лепу традицију. Бојана Јакшић, председница Кола, каже да је до сада стипендирано око 30 ђака и студената. Многи су већ постали успешни људи и често позову и питају шта могу да помогну, а Бојана чува и њихова писма захвалности.
Цео текст прочитајте у новом броју „Чачанског гласа“
