Kao i svi, plašim se i sada virusa koji odnosi živote ljudi, bez obzira gde žive, koje boje im je koža i koliko im je debeo novčanik. Nažalost, jedan susret sa nekim čudnim virusom početkom marta moja porodica je već imala. A, kako smo se ponašali?
Kada smo čuli da je korona stigla u susedne države, već smo rekli sinu da polako pakuje kofere i vrati se iz Beograda, jer je bio u Studentskom gradu. Nismo hteli da dižemo paniku, pa smo čekali da on sam odluči kada da dođe kući. Kada su 6. marta na vestima objavili da je prva osoba u Srbiji obolela od korona virusa, sin se istoga dana spakovao i došao kući.
Iste večeri mladji sin nas je sve pozvao da dodjemo u sobu jer ima nešto važno da nam kaže. Sedeo je kraj kompjutera i neobično ozbiljan nam rekao: – U subotu je bio rodjendan jednom dečaku iz naše škole. Na toj proslavi je bila jedna žena, za koju je potvrdjeno da ima koronu, mnogo djaka danas iz tog odeljenja nije došlo u školu. Moji drugari se organizuju da sutra niko od nas ne ide u školu, pitaćemo razrednu šta da radimo.
Rekla sam mu da ne brine, da to deca samo paniče i da to sigurno nije istina. Sat vremena kasnije na portalu Morava.info videla sam istu vest i shvatila da je vrag odneo šalu. Rešila sam da svoje dete ne šaljem sutradan, a ni narednih dana u školu ni po koju cenu, makar obnovio godinu.Sutradan je vrlo mali broj dece došao u prepodnevnu smenu Gimnazije i oni su naravno vraćeni kući.
U ponedelajk je proglašeno vanredno stanje. Suprug je, ne znajući, imao sastanak sa osobom koja je bila u kontaktu sa majkom obolele žene, u utorak je otišao na dva dana u drugi grad na teren. Kada se vratio otišli smo u apoteku i kupili najneophodnije. Ja sam predložila da čitava redakcija „Glasa“ radi od kuće, osim koleginica koje primaju čitulje. Suprug je uzeo odmor, koji je najavio već pre sedam dana, zbog nekih privatnih obaveza, stavili smo katanac na kapiju i mislili smo da ćemo tako sačekati dok bar prvi talas virusa prodje.
Uveče smo, za svaki slučaj, svi izmerili temperaturu. Suprug je imao 37. Mislilili smo da to nije ništa. Sutradan je radio nešto u bašti. Posle ručka stariji sin je rekao da opet svi izmerimo temperaturu. Suprug je na svoje i zaprepašćenje svih nas imao 38,5. Odmah je krenuo da se presvuče i prijavi na telefon koji je bio predvidjen za to. Pozvala sam prijateljicu koja radi na takvom mestu da najbolje zna situaciju, ona mi je rekla da je stvar ozbiljna, da testiranja još nema, da se već sada sve podvodi pod koronu i da pokušam sama da ga lečim. Jedna doktorka mi je rekla isto i da je sada sve u Božjim rukama. Izlovoali smo ga u poseban deo kuće, imao je posebno kupatilo i kuhinju, hranu smo mu dodavali kroz prozor. Svakodnevno smo svi merili temperaturu, koja je suprugu divljala. Išao je kod lekara, davao krv, ništa nije ukazivalo na koronu.
Petog dana u zoru mladji sin me probudio i rekao: – Mama nije mi dobro od ponoći, nisam hteo da ti kažem, da ne brineš. Temperatura je bila preko 39. Obamrla sam od straha, ali sam se sabrala i izolovali smo i njega. Za nekoliko dana on je bio bolje, ali suprugu se vraćala temperatura i posle deset dana.
Taman kada je obojici bilo bolje, možda 15-ti dan od kada je sin osetio prve simptome, rekao je da mu otiče usna. Mislili smo da je alergija. Bio je policijski čas, noć. Posle ponoći sin je rekao da mu se čini da mu otiču i noge. Pozvala sam policiju i rekla da ja moram da vodim dete kod lekara. Odvezao me stariji sin. Nisu bili sigurni šta je. Odvela sam ga kod kožnog lekara, dao je krv, konsultovala sam se sa još jednim doktorom. U medjuvremenu je potupno izgubio čulo mirisa i ukusa, koji mu se nisu vraćali. To što smo mislili da je alergija je prošlo.
Sada, posle tog iskustva, ponovo smo oprezni, ne idemo nigde, osim na posao i najnužnije nabavke. Ne znam da li je to bila korona, ali i ako nije, preživeli smo isti strah od virusa o kome se malo zna. Zato neizmerno saosećam sa svim ljudima koji su danas u sličnoj situaciji i želim im da se što pre oporave.
Preuzeto sa FB strane naše koleginice
