Filip Dobrosavljević je rođen 6. februara 1993. godine. Završio je prirodno-matematički smer u Čačanskoj gimnaziji i otisnuo se u svet. Zahvaljujući sportu, tačnije tenisu, odlučio je da akademsko obrazovanje nastavi u Americi. Završio je biznis menadžment i ekonomiju na Lenoir-Rhyne Univerzitetu, Hickory, NC u SAD. Bio je član je univerzitetskog tima federalnih rezervi. U tom periodu asistirao je u organizaciji sportskih manifestacija i obezbeđivao sigurnost njihovog održavanja. U Dongguan u Kinu je otišao kao teniski trener. Govori engleski jezik i ambiciozno uči kineski. Prošle i ove godine radi kao menadžer u Yuanchiju. O iskustvima koja je stekao boraveći na dva suprotna kraja sveta, impresijama, kada mu je bilo najteže, svojim planovima i željama, porukama koje upućuje mladima, Filip Dobrosavljević govori za „Glas“…
ANALIZIRAO RAD KOMPANIJE „DIZNI“…
Kako si odlučio da nakon završetka Čačanske gimnazije školovanje nastaviš u SAD? Šta si tamo završio, opiši malo način studiranja, prednosti, perspektive? Po profesiji si menadžer konsultant. Šta je tačno tvoj posao, u kojim oblastima vidiš sebe?
-Još kao mali imao sam želju da otputujem u Ameriku i da igram tenis na jednom od univerziteta. Želju sam dobio gledajući čačanske tenisere koji su se odlučili za ovaj poduhvat. Igrajući na jednom od američkih univerziteta, omogućeno mi je da nastavim da se bavim tenisom i istovremeno nastavim školovanje. Tokom studiranja imali smo puno aktivnosti, gde bi se mala grupa studenata takmičila sa drugom grupom u prezentovanju izmišljenih proizvoda. Postojale su aplikacije, pomoću kojih smo imali pravo da raspolažemo sa određenom količinom novca i da investiramo u marketing, kvalitet, kvantitet i podstavke navedenog. Tim načinom bi nas stavili u skoro realnu situaciju. Takođe, jedan od mojih najtežih časova bio je „Business policy“, tu smo imali obavezu da stalno oblačimo sako. Na tom času smo morali da izaberemo neku od velikih kompanija, da analiziramo „finicial statement“, da analiziramo istoriju te kompanije i, najvažnije, da predstavimo naše ideje. Lokalni menadžeri su dolazili na naše predavanje i davili su ocenu na osnovu naše prezentacije power pointa i naše analize kompanije… Ja sam analizirao dosadašnji rad „Disney“ kompanije i „Home Depot“ i morao sam dosta da razmišljam šta bi moglo novo da se uvede u tim kompanijama što bi dalo prednost u odnosu na tržište. Na taj način čovek mora da koristi kreativnost i da dobro analizira mogućnosti kompanije za takve poduhvate. Jednostavno, takav rad sam zavoleo i bilo mi je jako interesantno.
Tenis je bio jedan od atributa u tvojoj karijeri, na koji način?
-Tenisom sam počeo da se bavim sa sedam godina i jednostavo sam ga zavoleo. Od rane mladosti, ceo svoj letnji raspust sam provodio na teniskim terenima čekajući priliku da igram tenis, ili da ga gledam. Igrajući za univerzitetski tim, to mi je omogućilo da vidim jedan deo Amerike i da dosta putujem. Takođe, sprijateljio sam se sa članovima našeg teniskog tima s kojima sam i dan-danas u kontaktu.
Kako si iz Amerike otišao na drugi kraj sveta u potpuno drugačiju kulturu i sistem? Kojim povodom si otišao u Kinu i šta si tamo radio?
-Kada sam završio fakultet, pre nego što bih upisao masters studije, hteo sam da se vratim u Srbiju da se malo odmorom, ipak sam već tada bio četiri godine van zemlje. Dok sam bio u Srbiji, pojavila se prilika da idem u Guandong Dongguan da radim kao teniski trener. Hteo sam da odem da vidim taj deo sveta. Klub gde radim drži Srbin oženjen Kineskinjom, takvih brakova ima sve više. Kada sam sleteo, bio sam veoma iznađen infrastukturom. Ljudi su do skora imali predstavu da je Kina država koja se i dalje razvija, ali to stvarno nije tako. Živeći u njihovim gradovima, nisam video smeće na ulicama i video sam kako su gradovi lepo organizovani, zato što su novi. Generalno, Guanddong je provincija koja se najviše otvorila prema svetu i to je narazvijenija provincija u Kini. Zato mi nije bilo toliko teško, jer već tada je bilo puno stranaca.
IMPRESIONIRAN INFRASTRUKTUROM
Koliko je bilo teško da se adaptiraš na Kinu, jezik, mentalitet?
-U Guanddongu nisam imao problema, bilo mi je dovoljno da naučim par rečenica kako bih mogao da funkcionišem normalno. Ali, odlazeći u Shaanxi provinciju u grad Yulin, tu sam najviše upoznao kinesku kulturu. Prva tri meseca nisam video nijednog belca i tu sam već morao više da naučim kineski da bih mogao bolje da funkcionišem. Mislim da prilagođavanje jeste na neki način teško, ali s obzirom na to da postoji prevodilac na telefonu koji može da prevede svaki razgovor, nije do te mere bilo teško. Ranije, bez ovih tehničkih mogućnosti, sigurno da je bilo mnogo teže. Što se tiče mentaliteta, veoma su slični što se tiče plaćanja obroka, jer se dešava takmičenje ko će da plati, dok na zapadu svako plaća po pola.
Šta je na tebe ostavilo najsnažniji utisak kad si stigao u Kinu?
-Definitivno infrastuktura, metroi, neviđen broj zgrada i kranova. Ja uvek kažem prijateljima ovde da Kina ima tolko zgrada da moze da smesti pet milijardi ljudi i samo se gradi. Naravno, oni su još 2017. već uveliko koristili telefon kao sredstvo plaćanja. Metro stanice im liče na aerodrome, izuzetno se polaže na čistoći. Kada sam bio u gradu Chongqing, zaprepastio sam se kako izgleda. Imao sam osećaj kao da sam na Menhetnu u Njujorku. Ali, većina ljudi nikad nije ni čula za ovaj grad u kome živi skoro 30 miliona ljudi.
ODUŠEVLJEN PARKOVIMA…
Koje su osobenosti kineske kulturne tradicije, šta ti je zasmetalo, a šta oduševilo?
-Ja sam oduševljen njihovim parkovima. Definitivno, oni znaju da prave parkove. Stariji ljudi se na uglovima ulica ili u parkovima okupljaju puste muziku i plešu, i tako je u svakom delu Kine. To je deo njihove tradicije. Naravno, Kinezi isključivo piju vruću vodu. Iako napolju može da bude 30 stepeni, oni nose termos sa vrućom vodom ili čajem. Imaju puno prodavnica čaja ili mesta gde piju čaj. Za nas bi to bila mesta gde pijemo kafu. Oni ne piju kafu, iako je piju, to su uglavnom mladi ljudi koji piju u čuvenom lancu „Starbucks“.
Bogata i drevna kineska kultura obiluje arheološkim lokalitima i raritetnim spomenicima kulture, šta je tebe posebno impresioniralo?
-U Xianu sam video vojsku od terakote, arheploško nalazište sa hiljadama figura vojnika od crvene gline, ali najveći utisak na mene je ostavio gradski zid u Xianu, veličine otprilike pet puta pet kilometara, visine deset metara, gde mogu da se rentiraju bicikle i pruža veoma lep pogled u svim pravcima. Bio sam i na Sanya, gde sam video statuu Bude, koja je po veličini jedna od pet najvećih statua na svetu. Takođe, u Erlenhotu sam video najveće nalazište dinosaurusa na svetu.
„CICA MACA“, JEDINI PROIZVOD IZ SRBIJE…
Zanimljivo je da si našao u kineskim prodavnicama i proizvode iz Srbije, koje najviše?
-U Erlenhotu, u središtu pustinje Gobi, našao sam „Pionirovu“ čokoladu „Cica maca“. Bio sam iznenađen na koji način je stigla ova čokolada u ovaj deo sveta. To je jedini proizvod iz Srbije koji sam video u Kini.
Aktivno učiš kineski jezik. Da li to znači da svoju budućnost želiš da vežeš za ovu zemlju i njenu ulogu u svetu?
-Učenje kineskog je počelo kao potreba da bih mogao da komuniciram sa ljudima u gradu u kojem živim. Posle, kad sam počeo da učim znakove i kad sam uspeo da pročitam neke rečenice, pojavila mi se motivacija da još učim. Znakovi imaju logiku, nisu toliko teški, ali naravno, sve to zahteva dosta rada da bi se savladalo. Želim da naučim jezik dok živim tamo, da bih što više mogao da ga koristim dok živim u Kini. Znanje jezika puno znači i najbolje ga naučis kad živiš u zemlji čiji jezik učiš.
Gde sebe vidiš u narednim godinama, imaš li nameru da se vratiš u Srbiju, rodni grad?
-Želim da se vratim u Srbiju, ali želim da savladam jezik što više mogu. Tako da koristim sto više mogu vreme da ga naucim dok sam tamo.
Kada ti je bilo najteže?
-Najteže mi je bilo kad sam prvi put sa 19 godina otišao u Ameriku. Kada sam sleteo, tek tada sam bio svestan šta sam uradio i kad se tek vraćam kući. Taj osećaj sam imao tek kad su se emocije zbog dolaska u Ameriku spustile.
RADITI NA LIČNOM RAZVOJU…
Šta bi kao mlad i obrazovan čovek voleo da imaš u svom gradu, šta poručuješ mladima, šta je to što bi uticalo na ovdašnji nivo i standard života?
-Čovek generalno može da nađe vreme za sve ako želi. Tako da bih voleo da mladi slobodno vreme više provode učeći jezike, čitajući knjige, jer na taj način bi povećali svoje šanse u dobijanju boljih poslova, a bili bi i duhovno bogatiji. Sve to bi mnogo značilo u njihovom ličnom razvoju. Kada bi svako uložio svakog dana pola sata svog vremena provodeći ga u ličnom razvoju, u roku od pet godina to bi bilo 912,5 sati. Za to vreme, verujem, može da se savlada strani jezik ili da se pročita puno knjiga, a to je nemerljivo duhovno bogatstvo…
Zorica Lešović Stanojević
U TIMU FEDERALNE REZERVE
-Federalne rezerve je takmičenje koje se održava tokom jesni na kome studenti analiziraju trenutni rad Federalnih rezervi i daju predloge koje bi trebalo da preduzmu. Takmičenje okuplja najbolje univerzitete u Americi, a ekipu od tri do četiri studenata, koja predstavljaja svoj univerzitet na ovom takmičenju, izabere profesor. Komisiju za ocenjivanje čine istaknuti profesori na fakultetima. Najbolji na regionalnom skupu idu dalje na Drzavno takmičenje, gde ih obicno čekaju ivy league univerziteti. Moj tim je zauzeo drugo mesto.
