O uspesima Verice Nedeljković, velike sportiskinje sa titulom velemajstora FIDE, koja je punih dvadeset godina ukrštala koplja i sa najvećim svetskim imenima, mogu se napisati brojne stranice, a da se opet nešto važno može zaboraviti. Ukratko, šestostruka je pobednica Jugoslovenskog ženskog prvenstva u šahu, bila je druga na svetskom prvenstvu, ovenčala se olimpijskim srebrom, a gotovo je nemoguće nabrojati pobede na velikim internacionalnim turnirima…
Životni i profesionalni putevi odavno su je odveli iz rodne Pridvorice. Ima tome skoro sedam decenija. Ali, za Čačak je vežu čvrste veze, one rodbinske za porodice Jovanović i Ćalović, zatim večni kamenovi njenih najbližih na groblju u Jezdini, mnoge uspomene na neka davna prijateljstva i one prve šahovske poteze koje je naučila još u čačanskoj gimnaziji. Verica Nedeljković, jedna od legendi čačanskog sporta, priča za „Čačanski glas“ o šahu, u koji je i u devedesetoj godini zagledana bistra uma i prati sva zbivanja kod nas i u svetu, o uspesima i partijama koje pamti do najmanjih detalja, o uspomenama…
-Moja najbolja drugarica u Gimnaziji Dobrila Doka Vasović igrala je šah i uz nju sam i ja zavolela ovu igru. Imala je polubraću i u njihovom dvorištu smo se okupljali i igrali šah. Igrala sam za „Borac“ do 1948, kada sam otišla u Beograd, da studiram Mašinski fakultet – započinje svoju veliku životnu priču, u kojoj su isprepletani ljubav, porodica, sport, profesija.
U Beogradu je odmah počela da igra za ŠK „Crvena zvezda“, kome će ostati verna do kraja svoje šahovske karijere. Šest puta bila je prvakinja jugoslovenskog ženskog prvenstva, prvi put već 1950, kada je dobila titulu nacionalnog majstora, pa zaredom 1951, 1952, 1953, onda 1958. i 1965. Tih godina bila je u vrhu svetskog šaha u ženskoj konkurenciji. Najbolji rang imala je 1959, kada je u Plovdivu na Turniru kandidatkinja bila druga. Pobednica tog turnira, Ruskinja Kira Zvorikina, igrala je meč za krunu sa svetskom prvakinjom Jelisavetom Bikovom. Iako je posebno bila uspešna protiv sovjetskih šahistikinja, pobeda je Verici izmakla za jedan korak.
-Uspeh u Plovdivu je najviši po rangu. To nas je kao državu prvi put približilo svetskom šahovskom vrhu. Ali taj uspeh je i moja najveća patnja. Jer, trebalo je da budem prva na tom turniru… Dobila sam tada Ruskinju sa 3,5-1,5, „tukla“ sam i druge favorite i takoreći imala otvoren put do kraja. Ali sam forsirala partiju sa slabijim igračem, a Ruskinja je u finalnim mečevima igrala sa svojim zemljakinjama. Pala sam na drugo mesto i kao da sam pala u provaliju… Jer prvo mesto je donosilo meč za svetskog prvaka, a drugo samo direktno učešće na sledećem turniru kandidatkinja – priča detaljno o tom svom davnašnjem žalu. Na turnirima kandidatkinja takmičila se, inače, pet puta zaredom i bila je prva strankinja koja je ugrozila neprikosnovene sovjetske šahistkinje.
Najdraža pobeda joj je ona na Šahovskoj olimpijadi za žene, koja je održana 1963. u Splitu. Dobila je svih 12 igranih parija. U poslednjem kolu, u derbiju sa Ruskinjom, pobedila je, ali smo ekipno osvojili srebrnu medalju, jer su Sovjeti imali pola boda više. Veliki uspeh ostvarila je godinu dana ranije, kada je na turniru u Rijeci pobedila aktuelnu svetsku prvakinju, legendarnu Nonu Gaprindašvili i aktuelnu izazivačicu prvakinje Alu Kušnir.
To je zlatno doba našeg šaha i možda i moje najuspešnije godine. Bila su to velika uzbuđenja, jer se tada šah pratio kao danas tenis. Ceo Beograd je bio na nogama kada se igrao šahovski meč sa Sovjetskim Savezom! – sa ponosom ističe.
Takmičila se do 1967, ali je ipak tri godine kasnije odigrala svoj poslednji profesionalni meč.
Te godine „Zvezda“ me je malo „pritisla“ da u poslednjem kolu igram meč protiv moje večite rivalke Milunke Lazarević, prve ploče „Partizana“. Odletela sam na jedan dan u Poreč, samo da odigram taj derbi. Kažu da je takav haos nastao u ekipi „Partizana“, kada sam se pojavila. Zahvaljujući mojoj pobedi „Zvezda“ je te godine dobila titulu – priseća se Verica i dodaje da se, u takmičarskom smislu, šaha „odrekla“ zbog porodice i profesije. Verica Nedeljković je prva žena inženjer brodogradnje u ondašnjoj državi Jugoslaviji i dugogodišnji profesor na Mašinskom fakultetu, na kome je 1974. stekla magistarsko zvanje.
–Mnogi su mi govorili da je trebalo od početka da se opredelim za šah, a ne za studije, da sam to vreme posvetila šahu, možda bih i osvojila onih pola poena, koje mi je falilo da budem svetska prvakinja. I ja sam nekada bila u dilemi, ali to se nikada ne zna. Kao i u svakom sportu, sreća je bitna, ali i posvećenost – priča vedro Verica, koja i danas, naravno, prati, sve ono što se događa u šahu kod nas i u svetu. Igra slobodne partije, a glavni partner joj je unuk Srećko. Osim što voli šah, i on je završio Mašinski fakultet. Na pitanje da li je šah pomogao da ostane ne samo dugovečna, već razborita i vitalna, ona odgovara:
-Mozak mi, hvala Bogu, najbolje služi. Moguće je da je šah doprineo tome, iako partije nose velika uzbuđenja i pritisak, ali su i odlična vežba za um. U svakom slučaju, šah mi je mnogo značio i ispunio mi je život!
V. Trtović
Foto: Lična arhiva porodice Nedeljković
PODRŠKA MLADIM ŠAHISTIMA
Veričin pokojni suprug Srećko, rodom iz Virova kod Arilja, kardiolog, osnivač i prvi direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti, profesor Medicinskog fakulteta, takođe je bio veliki šahist, internacionalni majstor i reprezentativac, ali i Veričin trener i sekundant. Kada su dobili državna priznanja za sportske uspehe, supružnici su 2008. godine od novčanog dela, osnovali fond za „Trofej Verice i Srećka Nedeljkovića“, iz koga se svake godine nagrađuju najbolje plasirani šahisti na završnom turniru studenata Beogradskog univerziteta. Za „Trofej“ su se borili i mnogi sadašnji veliki šahisti, reprezentativci i olimpijci Srbije.
PORODIČNA TRADICIJA
Šah je zaista porodična tradicija Nedeljkovića, jer je ovaj sport važan i za sinove Vladimira i Miloša, koji su, što se tiče profesije, pošli majčinim stopama. Miloš je kao profesor i dekan Mašinskog fakulteta doprineo da ta ustanova postane svojevrstno šahovsko „carstvo“, gde se održavaju svi važniji šahovski događaji. I najmađi Nedeljkovići su „zaraženi“ ovom drevnom igrom, tako da se praunuk Jovan već u prvom razredu opredelio za šah kao izborni predmet.
Vitomir Vito Ćalović, poznati čačanski advokat, bio je i ostao vezan za Vericu. Pratio je svaki turnir i rezultat deset godina starije rođake, trčao iz svoje Pridvorice da kupi najnoviju „Politiku“, koja je jedina objavljivala sve rezultate.
-Tada bih trčao nazad, da javim njenom ocu. Kada sam upisao studije u Beogradu, išao sam na svaki turnir da je gledam… Bila je stvarno vrhunski igrač! – sa velikim divljenjem nam priča Ćalović, dok nam u Pridvorici pokazuje odakle je potekla i gde je provela detinjstvo ova velika žena.
