Vezak veze mladjahno devojče“, „Mlada moma vezak vezla“, stihovi su koji su se mogli čuti u srpskim izvornim pesmama krajem 19. i početkom 20. veka. Setimo se makedonske narodne pesme “Biljana platno beleše” u kojoj Biljana moli ondašnje trgovce da joj ne gaze platno, jer ono joj je “darovno”, tj. devojačka sprema.
Bez devojačke spreme teže je dolazilo do sklapanja braka! A, platno je trebalo ukrasiti vezom! Ukrašavanje platna, svile najboljeg kvaliteta i izrade ili narodnog platna, izatkanog na drvenom kućnom razboju, služilo je istoj nameni – ukrasiti platno što lepše i maštovitije da bi bilo dostojno osobe koja ga poseduje, jer je predstavljalo njen životopis.
Vez je star koliko i ljudska civilizacija. Uzevši iglu od nevešto obradjene životinjske kosti, udenuvši u nju kožnu nit i spojivši dva krzna, pračovek je nesvesno postavio temelje mode i veza. Danas, vez u Srbiji nalazimo u tragovima i kod retkih zaljubljenika i poštovalaca ove tehnike koja polako, ali sigurno nestaje sa naših prostora pred najezdom pomodarstva. Kulturno bogatstvo i nasledje našeg naroda je manje-više skrajnuto!
Drevne civilizacije nisu zanemarivale vez. Vešti trgovci Asirci, Feničani, itekako su znali vrednost skupih tkanina i niti od plemenitih metala. Procvat veza bio je u Vizantiji i to ne slučajno. Visoko razvijeno društvo, kakva je bila Vizantija, za svoju svetovnu i duhovnu elitu zahtevala je samo najbolje od materijala, do skupocenih niti i raskošnog načina ukrašavanja istih. U Francuskoj za vreme baroka bila je veoma razvijena izrada tapiserija. I jedan, našoj široj javnosti skoro nepoznat podatak – osiromašene plemićke porodice udomljenje su nalazile kod svojih bogatih rodjaka plemića, a za uzvrat plemkinje lišene materijalnog bogatstva su vezle zidne tapiserije, za čiju izradu je trabalo izdvojiti i čitavu deceniju i koje su imale veliku materijalnu vrednost. Neke od tih tapiserija su sačuvane i danas i deo su privatnih kolekcija. Vezom su se bavili i muškarci plemići bez ikakvog zazora!
Vezle su vladarke istoka i zapada zajedno sa svojim dvorskim damama. Vezlo se i na srpskim dvorovima, počevši od Jelene Anžujske, despotice Jelene Mrnjavčević do knjeginje Ljubice Obrenović, kraljice Draginje Drage Lunjevica Obrenović do kraljice Marije Karadjordjević. Ne smemo zaboraviti “Moljenije Gospodu Isusu Hristu”, delo monahinje Jefimije, svetovno despotice Jelene Mrnjavčević. Ovo remek delo se nalazilo na velikoj zavesi carskih dveri u manastiru Ljubostinja, a kasnije je pohranjeno u crkvenu riznicu manastira Hilandar, gde se i danas nalazi. Delo njenih ruku je i “Pohvala knezu Lazaru”, izradjeno pred Angorsku bitku (današnja Ankara) 1402. godine, kao pokrov kneževoj glavi u kivotu u manastiru Ravanica kod Ćuprije, izradjeno zlatnom niti na crvenom o platnu.
Na osnovu veza na platnu moglo se već na prvi pogled zaključiti o statusu osobe u društvu, odakle dolazi i kakve su joj životne navike. U Srbiji je čak postojala i crkva Milje vezilje u okolini Požrevca. Sagradjena je od novca zaradjenog vezom, kao njen poklon svom narodu i kraju odakle je Milja bila. Te crkve nažalost više nema.
Naša vezilja “čarobnica” je Zorica Jovićević iz Ivanjice, rodjena 1981, a sa tajnama ovog zanata upoznala se veoma rano. Završila je srednju tekstilnu školu i ima zvanje tekstilnog tehničara. Prelepe rukotvorine izradjuje u svom malom ateljeu za izradu tekstila nadahnutog tradicionalnim motivima “Vez majke Hrabrost” u Ivanjici. Kćerka majke Milene i unuka dveju baka Višnje i Milene. Detinjstvo je provela sa bakom po majci Višnjom u Kovilju, u blizini poznatog manastira Kovilje, u Vasiljevićima kod Ivanjice u porodici Paunović. Druga baka po ocu Milena Jovićević bila je poznata vezilja i tkalja i uspešno se bavila preradom vune, “predjom“. Po njene radove dolazile su vidjenije porodice iz Sjenice i okoline I lokalni meštani iz Ivanjice i okoline naravno. Živela je u mestu Medine kod Ivanjice. Od nje je nasledila talenat za ručni rad. Deda Vitomir se bavio obradom drveta za potrebe svog domaćinstva.
Svoje radove Zorica je u početku poklanjala rodjacima i prijateljima. Uspešno je vodila kurs veza za osobe sa posebnim potrebama u okviru Doma kulture u Ivanjici. Nedavno je učestvovala na grupnoj izložbi pod nazivom “Košuljica izvezena“, autora Snežane Šaponjić Ašanin u Narodnom muzeju u Čačku, izloživši svoje radove kao predstavnik savremene škole veza u Srbiji. U svetu mode i tekstila je 18 godina. Radila je u preduzećima “Javor”, “Gorman”,” DIS” i “WELTEX” u Čačku kao vezilja na industrijskoj mašini.
Sa puno topline priča o radu u “WELTEX”-u i nesebičnoj podrški koju joj je pruzila Mica Lužanin, dobar čovek i poznavalac tajni tekstila na samom početku Zoričinog rada u tom preduzeću. Kada govorimo o izradi narodnih nošnji, u lepotu ovog zanata, a i stručne savete kako nešto treba uraditi uvodili su je Željka Milurović iz Šapca, Jovanka-Nina Sovljanski (Gorocvet) iz Indjije, Slavica Božović iz Kragujevca i Slavica Slović iz Čačka.
Na svojim modelima, košuljama, tunikama, bluzama i šajkčama koristi tehniku pokrstice, srpski bod, pećki, gajtan, bod za iglom i zlatovez. Na njenim modelima preovladjuju floralni motivi skladnih boja i nijansi. Redje koristi geometrijske motive i šare u svom radu. Njeni radovi su svedeni, veoma pregledni i elegantni. Bez suvišnih detalja. Želja joj je da savlada izradu srpske narodne nošnje, naročito jeleka do najsitnijeg detalja, premda ona narodnu nošnju već uspešno izradjuje. Voli da veze crvene ruže nimalo lakim “crvić bodom”, koji zahteva dosta vremena, strpljenja i umeća. Volela bi da veze zubune i ako je put nanese poseti carski grad Prizren.
Svaki njen model je njen lični pečat! I sanja! Čačak je za nju najlepši grad na svetu gde ima dosta prijatelja, poznanika i saradnika iz tekstilne struke. Sledi svoju zvezdu vodilju i čeka novu zoru i novi dan za sebe i svog petogodišnjeg sina Dušana. Svoje mesto pod nebeskim svodom. Ko traži, naći će! Ko kuca na zatvorena vrata, otvoriće mu se!
Ankica D. Lazović
