Društvo

INTERVJU: GLUMAC VLADIMIR JOCOVIĆ, O SVOJOJ KARIJERI I RADU SA MLADIMA

Niz pozorišnih predstava koje je uspešno realizovao sa mladim polaznicima Glumačke radionice Doma kulture u Čačku, povod je za razgovor sa glumcem Vladimirom Jocovićem, Čačaninom, koga sve češće viđamo u ulogama istorijskih ličnosti na filmskom i televizijskom ekranu, ali i kao lice u reklamnim spotovima mnogih trgovinskih i industrijskih kompanija. Iz Glumačke radionice Doma kulture, koju je prethodno vodila i glumica Draga Ćirić, tokom 19 godina rada sa mladima regrutovano je više, danas, diplomiranih glumaca, što dovoljno govori o kvalitetu posla kojim se bave.

Vladimir Jocović je rođen u Čačku 20. avgusta 1990. godine. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 2013. godine u klasi profesora Dejana Cicmilovića sa predstavom „Kiler Džo“ na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 2015. godine ima status slobodnog dramskog umetnika i član je Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS-a). Kao honorarni glumac saradnik, igra i režira predstave u nekoliko ustanova: od 2011. u Narodnom pozorištu Priština (Srpska drama), od 2014. je rukovodilac Glumačke radionice Doma kulture Čačak kao honorarni saradnik, a od 2019. je glumac-saradnik privatne produkcije „Mia di Serbika“. Od 2011. godine do sada odigrao je više od 30 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, snimio više od 20 reklama i režirao šest pozorišnih predstava.

Dobitnik je nagrade za najboljeg glumca na Međunarodnom festivalu „Pozorište zvezdarište“ u Beogradu 2011. godine, nagrade za najbolje glumačko ostvarenje „Gran Pri“ za predstavu „San letnje noći“ u Nišu 2012. godine, Pohvale žirija za izuzetno negovanje lepote scenskog govora i scenski pokret u predstavi „San leter noći“ na 40. Internacionalnom Festivalu alternativnog i novog teatra u Novom Sadu 2103. Sa predstavom Glumačke radionice „Snežna kraljica“ osvojio je četiri nagrade na prvom festivalu amaterskih pozorišta u Ivanjici 2016. godine, za najbolji kostim, autorsku muziku, glavnu i epizodnu ulogu. Odlukom vojvode Kolubarskog Miše Vesića od 2018. godine, dodeljen mu je čin Srpskog četničkog kapetana za izuzetne zasluge u promovisanju srpskog vojnika i seljaka. Od 2014. godine bavi se i pedagoškim radom, najpre kao asistent glumice Drage Ćirić, a potom i samostalno od 2018. godine, kao predavač u Glumačkoj radionici Doma kulture u Čačku, gde je kroz javne časove postavio nekoliko komada po tekstu Nušića, Trifkovića, Kišona, Čehova i režirao nekoliko dečijih pozorišnih predstava.

Vladimira Jocovića trenutno možemo gledati u predstavi „Ivkova slava u Prizrenu“, ali i u TV serijama „Švindleri“ (Super-star tv nedeljom od 21 čas) i „Slatke muke“ (svakim radnim danom od 21 čas na istoj televiziji). Tokom 2020. godine gledaćemo ga i u serijama „Nestale bebe“ i „Urgentni centar 3“. Za naše najmlađe sugrađane na repertoaru Doma kulture u Čačku je predstava „Mačor u čizmama“, a sa Glumačkom radionicom Doma kulture potpisuje i režije pozorišnih komada: „Snežna kraljica“, „Čekajući Marčela“, „Razmaženi princ“, „Dedamrazovija“ i „Potraga za Deda mrazom“.

Kako izgleda rad sa mladima u Glumačkoj radionici, oceni njihov kvalitet, interesovanja, dosadašnje rezultate?

-Dramski studio okuplja mlade koji vole pozorište i žele da razvijaju svoj talenat za glumu, scenski pokret i govor. Radionica sa velikim uspehom funkcioniše već 19 godina, o čemu svedoče brojne predstave, kao i priznanja koja su predstave osvajale na raznim festivalima. Kroz radionicu je za ovih 19 godina prošlo više od 800 dece. Kvalitet radionice govori i o tome da je ona u periodu od 2001. do danas imala 24 premijere na velikoj sceni Doma kulture, desetine javnih časova u Dramskom studiju u okviru edukacije, a od 2006. do danas, iznedrila je i nas sedmoro, sada već uveliko diplomiranih glumaca. Radionica trenutno broji nešto više od 30 članova podeljenih u dve grupe. Hvala vam što na stranicama „Glasa“ štampate kulturu jednog vremena i stvarate lepšu stranu istorije.

Poslednja na repertoaru bila je premijera komada „Mačor u čizmama“?

-Trenutno je na repertoaru na velikoj sceni predstava „Mačor u čizmama“, a u narednom periodu u planu radionice su realizacija dva javna časa i rad na pozorišnoj predstavi tokom leta. Trenutno mi je najprimamljiviji za postavku komad našeg velikog pisca Aleksandra Popovića „ Snežana i sedam patuljaka“, koji se na jedan zanimljiv način bavi fantastikom i klasičnim vrednostima kao što su ljubav i skromnost.

Ko je glumac, kako doživljavaš, definišeš svoju profesiju? 

-Nekad se od glumca bežalo da se u dodiru sa njim ne bi okužili, a danas pojedini roditelji prosto guraju svoju decu u ovaj zanat, koji je jako neizvestan. On je i avantura i beg, i pokušaj da se pribegne smislu. Rizik i iskušenje. Obračun sa samim sobom. Mukotrpno uklapanje onoga što jeste i onoga što nam izgleda da jeste. Mir i nemir. Zadovoljstvo i očajanje, osećanje ispunjenja i ostvarenosti, praznine i promašenosti. Ali, i ono koje daruje smisao, lepotu i umetnost.

Položaj glumca u društvu, nekad i sad?

-Bolna je tema o položaju glumca danas. Trebalo bi da se oreol slave koji neki glumci imaju u javnosti uporedi sa njihovim stvarnim ekonomskim položajem. Puno je tu egzistencijalnih problema. Naročito mladih glumaca danas. Od nemogućnosti zaposlenja u pozorištima, preko nedovoljno ukazanih prilika i kastinga koji se rade „ispod žita“ i na koje bivaju pozivani jedni te isti glumci već uveliko poznati javnosti i dodao bih, oni koji nemaju ništa više novo da ponude osim onoga što su već dali. Ono što nam nedostaje je takođe i Zakon o pozorištu. Treba ispitati i to kako je moguće da je neko zaposlen u pozorištu i svakog meseca prima redovnu platu, a duži niz godina, da ne kažem čitavu deceniju ne igra u svojoj matičnoj kući. Kao i to da za spoljne saradnike, koji redovno igraju, nema mesta na platnom spisku. Nekad je bar bilo – ako kolega ode u penziju, ili ne daj Bože umre. Danas se to mesto ne upražnjava, već ukida. Izuzev u slučaju, ako si partijski drug.

A položaj kulture uopšte?

-A što se tiče kulture, ona nikad nije bila na zavidnom nivou. Što bi rekao Filip David, živimo između kupleraja i ludnice. Potrebno je dosta hrabrosti, pameti i energije da bi se neke stvari dovele u red.

Lični planovi?

-Rad na dve pozorišne predstave, snimanje nekoliko televizijskih projekata i realizacija nekoliko projekata sa privatnom produkcijom „Mia di Serbika“.

Najveći uspeh?

-Ponosan sam na sebe što, u vremenu u kome živim, nisam postao gnjida.

Neostvarena želja?

-Ono što je prošlo više ne postoji, ono što će biti, još nije došlo.

Slobodno vreme?

-Slobodno vreme volim da provodim baveći se ribolovom i radom na svom imanju, gde se bavim proizvodnjom organskog voća i povrća.

Zorica Lešović Stanojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.