Freske u hramu Vaznesenja Gospodnjeg, zadužbini župana Stracimira, brata Stefana Nemanje! Vekovima se na njih čekalo u jednom od naših najstarijih duhovnih spomenika… Od pre dva meseca freskopisci, koje predvodi Radan Radojlović iz Ćuprije, skoro svakodnevno su u crkvi. Kroz skele vernici već mogu nazreti lepotu i svetlost ikone u kupoli, posvećene upravo Vaznesenju Gospodnjem. Sve teče po planu i majstori se nadaju da će za Vaskrs završiti sve ono što su naumili. O freskopisu, koji trenutno stvaraju u čačanskoj crkvi, o posebnostima samog hrama, o značaju živopisanja, razgovarali smo sa akademskim slikarom Radanom Radojlovićem.
Više od jedne decenije desna ruka mu je Siniša Damjanović iz Banja Luke, koji je završio školu ikonopisa u Beogradu, kod Petra Bilića. Od pre godinu i po pored njih je i Radanov sin Aleksa, koji je diplomirao glumu. Prve dve ikone Radojlović je uradio u okviru studenskih vežbi, na Fakultetu primenjenih umetnosti. Od tada se potpuno opredelio za crkveno slikarstvo. Diplomirao je na tehnici mozaika. Još 1989, na nagovor svog brata, osnovao je ikonopisačku radionicu „Lazarus“. Radio je sa pokojnim Miroslavom Milanovićem Miškom, koga ističe kao izuzetnog duboresca.
Fakultet mu je pružio osnovna znanja, a onda je sam istraživao, naročito grčke majstore. Među uzore, čijem rukopisu teži, Radojlović ističe Pansenilosa, koji je u 14. veku oslikao svetogorski manastir Protatos. Naravno, ceni i druge velike slikare iz tog perioda, ali ovog starog freskopisca izdvaja po načinu na koji je slikao haljine, likove, detalje… Ipak, u živopisu svaki majstor ima svoj „pečat“, a Radojlovićev prepoznatljiv rukopis odlikuju, pre svega, svetlije i toplije boje, što doprinosi da sa ikona zrače mir i blagost Božja.
Oslikavanje čačanske crkve, koje su počeli u novembru, smatra jednim od najvećih izazova, zbog netipične arhitekture, ali i časti zbog drevnosti i značaja koji ima.
– Bogorodica Gradačka je prethodnica većine starih i poznatih manastira Kosova i Metohije, ali i Srbije. Svojom gradnjom i poreklom ona je iz 12. veka… Imamo veliku čast da možemo ovu svetinju da ukrasimo freskama, da ostavimo iza sebe nešto veliko. Za to sam zahvalan Bogu, vladiki žičkom Justinu, ocu Marku Mirkoviću, ali i svima onima koji su učestvovali u gradnji skele, onima koji su pripremili zid za rad – započinje priču Radojlović.
Predviđeno je da u prvoj fazi urade oko 500 kvadrata čačanske crkve. Počeli su od kupole, u kojoj je već oslikano Vaznesenje Gospodnje. Sada su na nižoj platformi skele, jer sledi freskopisanje četiri velika i 12 malih proroka, na prostoru iznad samih prozora.
– Ovaj deo je složen, upravo zbog osam prozora. Oni su veliki, površine su male kapele, a imaju i devijaciju, jer gornjim delom ulaze u kalotu kupole. Potpuno su drugačiji od svega onoga što sam do sada radio. Sami prozori biće sa vizantijskom ornamentikom, a na delu između njih biće po dva proroka, dve dinamične velike figure od po tri i po metra… Naknadno je odlučeno da oreoli budu u pozlati (dvadesettrokaratno zlato), koji će doprineti svežini i bogatstvu crkve. Radimo seko tehniku, odnosno slikanje na suvom malteru, akrilnim bojama, pigmentima, vezivima, skoro kao što se radilo nekada… – navodi neke detalje Radojlović.
Čačanski hram je kroz istoriju pretpeo brojne izmene (podaci govore da je tri puta pretvaran u džamiju: 1560, nakon rata 1736-1739 i 1813.), zbog čega je, kako objašnjava slikar, potpuno atipičan u odnosu na arhitekturu vizantijskog graditeljstva. Pandantifi, prostor na kome se oslikavaju jevanđelisti, u našoj crkvi su školjkastog oblika, a ne klasični trouglovi kao u drugim crkvama. Posebnost je i što su između luneta i pantantifa po dva trougla…
– Za sve smo našli rešenje i prema planu, uz Božiju pomoć, za Vaskrs, kada se sklone skele, „otvoriće se Nebo“ na svodu čačanskog hrama. Čačani će doživeti veliku promenu kada dođu u crkvu, jer živopis donosi i vizuelnu radost za vernike – kaže slikar.
U crkvi su od jutra, pa do kasnih noćnih sati, u zavisnosti od inspiracije, umora, zdravlja… Često i posle ponoći, kada se izgubi osećaj za vreme. Opremljeni samo sa dve grejalice, gore pod samom kupolom, slikaju i sada, a kako rekoše, ruke ne osećaju hladnoću. Jedino se, zbog boja, ne može raditi kada se temparatura spusti ispod „nule“. Uz blagoslov episkopa slikaju i nedeljom. I na kraju, u jedan glas, priznaju da je slikanje freski za njih odmor.
V. Trtović
VELIKA PODRŠKA GRADA
Grad Čačak je za oslikavanje crkve izdvojio 1,2 miliona dinara. Značajna sredstva obezbedila je i Eparhija žička i vernici, tako da će rad verovatno biti nastavljen i posle Vaskrsa, što je važno za kontinuitet rada ikonopisaca. Kako je ranije najavljeno, ukupna površina za freskopisanje je oko 2.000 kvadratnih metara.
FRESKE U 37 HRAMOVA
Za oko tri decenije Radan Radojlović je oslikao 37 hramova. Između ostalih, više hramova u Nišu i Kruševcu. Svaki rad mu je značajan, a sa posebnim osećanjem govori o freskopisanju Svete Petke u Sokocu, na Romaniji, crkve na vojnom groblju, iz poslednjeg rata, nazvanog zbog toga „Mali Zejtinlik“. I oslikavanje hrama u Nišu, nakon velikog požara, bilo je zahtevno. Slikar, čija je krsna slava Sveti Arhangel Mihailo, ističe da veliku podršku ima od svoje porodice, sina Alekse, kćerke Anđele, koja studira dizajn enterijera i supruge Dragice.
