„U čačanskoj Dolini ludaka, kako zvaše Ljubićki kej ovi zavidni prekomoravski mrsomudi, stasavala je čudna sorta. Držali su se jedan za drugog ko čičkovi, stariji nosali tek malo mlađe do moravske plaže kraj bedema, dok je sunce nepobedivo milovalo gola dečja i leđa momačka, stazom popločanom i usijanom da se tabani naviknu. Pa se onda sa brane skakalo u ladnu vodu, vrištalo i mahnitalo između dve partije tablića. Joco zvani Kajman nestajao je pod vodom kao duh, pluća širokih kao keson u kome su majstori zidali stupove novog pešačkog mosta. Izranjao je taman kad su svi mislili da treba zvati popa…“
U Milanu Jovanoviću, rođenom Čačaninu, koji je nadimak Major stekao u beogradskim novinskim redakcijama, mnogi su još davno videli pisca. A priče iz njegovog prvog dela, novele „Jelička hronika“, čekale su dugo da ih Jovanović pretoči u zapise. Publici su predstavljene i u Čačku u ponedeljak, 9. decembra, u Gimnaziji, školi u kojoj je pre više od tri decenije učio.
O knjizi „Jelička hronika“ govorio je profesor Vladimir Dimitrijević, u okviru „Zajednice doma i škole“, programa kojim Gimnazija već duže vreme ima uspešnu kulturnu misiju u Čačku. Uz reči da se radi o dobrom i ozbiljnom piscu, Dimitrijević je istakao da je Milanova proza dokaz da srpska književnost ima budućnost i da nije sve ispričano, kako se često danas govori.
-Ova knjiga nastala je iz jednog dubinskog ćutanja o strašnim i teškim stvarima koje su se desile i dešavaju našem narodu i našem kraju… Ovo je zbirka fantazmagorične proze, koja meša snevno sa realističkim. Autor je uspeo da uhvati govorni ritam našega kraja, način na koji naš narod govori, način na koji sagledava stvarnost i na koji se formule koje vekovima traju pojavljuju u rečenici. Uspeo je sa toliko snage da ispiše šta se dešavalo ovom narodu – ocenio je Dimitijević. On je naglasio da je „Jelička hronika“ rodoljubiva na najdublji način, nasuprot kafanskom patriotizmu.
Uprkos svemu jedna svetlost isijava iz knjige, svetlost poverenja u reči i poverenja u ljudskost, i onda kada je sa svih strana ugrožena. Ova knjiga vraća veru u prozu koju smo imali sa Crnjanskim, Andrićem i ne tako davno sa Pekićem – rekao je, pored ostalog, Dimitrijević koji je knjigu preporučio kao profesor književnosti i kao čitalac.
„Jelička hronika“ govori o tragičnim događajima u srpskoj istoriji, u vremenskom periodu od 1941. do 1999, dugom u okviru ljudskog veka, a kratkog iz perspektive stalnih ponavljanja srpskih, pre svega ideoloških podela i patnji, kao njihovih nužnih posledica. O tome svedoče mnogi likovi u knjizi (svaki je priča u priči), koji su, iako poneki promenjenih imena, prepoznatljivi, poput vojvode Jankovića i Radenka Planića…
Pisac Jovanović je rekao da je knjiga neka vrsta svođenja računa sa samim sobom, i to kroz uspomene „prosejane kroz gusto sito silnih i davnih sećanja, kao omaž dragim, a nesrećnim ljudima“. O razlozima zašto je trebalo toliko vremena da one budu „čujne“ i sa papira, Jovanović je za „Čačanski glas“ rekao:
-Ova knjiga nastajala je u mojoj glavi pet, šest godina… Tu sam sklapao više početaka. A onda sam počeo da pišem i rečenice su se sklapale same od sebe, reči su potekle, kao kada se podigne brana i voda krene već prokopanim kanalom. Ova knjiga je i pogled na istoriju očima poraženih, uz koje smo poraženi i svi mi. A nisam siguran da li ćemo se ikada oporaviti – objasnio je Jovanović.
Knjiga, po samom naslovu, toponimima i prepoznatljivom govoru čačanskog kraja, samo je naizgled lokalna. Kako je i pisac obrazložio, nigde podele nisu bile tako izražene, kao u čačanskom kraju, gde su oba pokreta, četnički i partizanski, bili jaki, ali veoma suprostavljeni. Pa je zato i rat, bratoubilački, bio do istrebljenja (jedna priča se zove „Duboka je rana, mora da je od brata“).
Jedno poglavlje, već napisano i uklopljeno u zbirku, negde se „izgubilo“. To je jedan od razloga što Jovanović već piše drugu knjigu, sa radnim naslovom „Jelički kurjak“. Pisac najavljuje potpuno drugačiju knjigu, koja je fikcija i nema oslonca u faktografiji…
Svoju prvu knjigu, zbirku povezanih priča, Jovanović je posvetio i profesoru Bošku Ćaloviću, jednom od prvih koji je u njemu prepoznao talenat dobrog pripovedača. I sam profesor se, („gle, čuda!“), našao u jednoj priči…
V. T.
„Jelička hronika“ promovisana je ranije u redakciji „Vesti“, u kojima je Jovanović dugogodišnji novinar i urednik. Izdavač knjige je „Konras/Radič“, a urednik Rastko Stanišić.
