Nije mali broj Čačana koji nižu poslednju deseticu stoleća. Jedan od njih je Milutin Ivković Musa. Rođen je 18. februara 1930, u poznatoj čačanskoj pekarskoj i abadžijskoj porodici Ivkovića. Za ovog vremešnog gospodina, kaže on, a potvrđuje i njegova nešto mlađa supruga Danica, godine nisu nikakav teret. Živi sasvim normalno, gotovo kao i ranije. Dobro čuje, vid ga služi, pa može ponešto da pročita i bez naočara. Voli da se našali i nasmeje…
Ono što junaka ove priče čini posebnim je što kod lekara ne ide, nema ni zdravstveni karton. Ne zato što ne voli doktore, već zato što se ne seća kada je bio bolestan. Ako se prehlade ne računaju, jer ih leči čajevima.
– Nedavno sam pozvala doktora Slobodana Krupnikovića, jer se žalio da ga boli noga. Nisam Milutinu htela ništa da pričam, jer znala sam, neće on to hteti… Pa, kad je došao doktor, nije imao kud – priča uz smeh Danica.
– Proverio mi je pritisak. Kaže: „Odličan, k`o u momka!“ A i sve ostalo… Ja se osećam odlično! Za zdravlje i dobar život mnogo je važan seks. Voleo sam žene, to čoveku daje posebno raspoloženje. I da radi ono što voli. Ja sam tako i svoj posao shvatao – raspoloženo će uz cigaru Milutin, geolog po struci. Kaže da ne puši, već samo kad ima društvo i razgovor. I tako još od gimnazijskih dana.
Na pitanje da li su i njega žene volele, odgovara Danica:
– Imao je mnogo devojaka, čuvao je i njihove slike. To je bio njegov život pre braka, ništa mi to nije smetalo. Kad sam htela da se udam za njega, kolege sa posla mi kažu: „Nemoj za njega, on je mangup“. Ali ja nisam slušala… Imali smo i imamo lep i srećan život, mir i ljubav u kući – sabira Dana 55 godina braka. Ćerka Zorica i sin Dragan žive u Beogradu, ali često dođu. Kao i unuci Pavle i Milutin, programer i pravnik, kaže ponosno deda, pokazujući nam sliku i praunuka Matije.
Radni vek Milutin je proveo na terenu po mnogim zemljama, pre svega u Rusiji, Egiptu… Tako je, kaže, kao privatnik, najviše para i zaradio. Dovoljno da kupi nekoliko kuća, pa i ovu u Filipa Filipovića, u kojoj žive više od četiri decenije.
– Živeo sam lagodno, uživao u svemu. Nisam voleo da čuvam pare, već da ih trošim. I kad sam kupovao ovu kuću, nisam žalio lovu. Nudili mi posle da je prodam za mnogo više, ali nisam hteo. Porez sam redovno plaćao. Ali, kad sam kupio „BMW”, hteli da mi ispituju imovinu. Nisam se plašio, jer nisam krao, već zaradio… Dao sam pet miliona zajma za prugu Beograd – Bar… I tako im doskočim – polušaljivo priča Musa, koji je nadimak dobio još u osnovnoj školi… Svi su hteli da budu junaci, Kraljevići Marko, Miloši Obilići, a on Musa Kesedžija… I tako ostade do danas!
Ipak, nije uvek bilo lako živeti, priseća se. Otac mu je bio pekar. Stanovali su u ulici prema sadašnjem hotelu „Morava“, gde je, priča, živela i druga sirotinja. Tu je i odrastao… Otac je radnju sa bratom Dragomirom, koji je bio abadžija, imao na sadašnjem šetalištu, preko puta nekadašnjeg hotela „Kren“. Radnju su pod kiriju uzeli od Mićovića iz Pakovraća…
I ratnih i poratnih dana dobro se seća. Neke slike su jasne kao da nije prošlo više od sedamdeset godina. Pokazuje nam svoju staru fotografiju. Sa druge strane napisao: „Imao sam 15 godina. U Dragačevu sam sa Tomom Dragovićem otišao u četnike kod Cogoljića i Pelivana. Uhvaćeni smo i isterani iz škole…“ Bio je tada gimnazijalac, dve noći je proveo iza rešetaka… Kaznili su ga tako što su ga isterali iz čačanske gimnazije, pa je morao da ode u Niš kod ujaka, da nastavi školovanje. Ali, uspeo je da stigne svoju generaciju i da završi fakultet…
Pokazuje nam kolekciju slika Dragana Ćirkovića, među kojima je posebna baš ona na kojoj je stara pekara Ivkovića… I one koje je radio Milić od Mačve, koji je često navraćao u njihovu kuću pored gradskog parka. Upoznali su se za šankom u „Palisadu“ i od tada su se družili. Među slikama je i ona pod nazivom „Čačani grade Vavilonsku kulu“. Bio je slikar kod njih kada je umro Tito, pa postoji anegdota koju nam Milutin priča.
– Razgovarali smo o njegovim slikama i nešto smo se zakačili, a on kaže: „Milutine, kad je umro Broz, bio sam u tvojoj kući. Ja sam slikar! Umetnik! Video sam suzu u tvom oku! Sumnjiv si mi, ja to moram da ispitam…“
– Sigurno je video, jer Milutin može da zaplače lako – objašnjava Danica.
Zadovoljni su životom. U dvorištu cveće o kome brine ona, kao i o kući, jer, kaže, ne može dokona. A Musa voli da bude tu blizu, da oreže stablo ili okopa neku ružu. Ali, veliku radost mu pričinjavaju golubovi i vrapci. Zato u kući uvek ima džak pšenice, pa izađe u dvorište i hrani ih… To mu je ostalo iz detinjstva. Oduvek je hteo da ima svoje golubove, pa ih je često krijući od oca kupovao…
Voli da gleda TV, ali bez novina ne može. Čita redovno „Politiku“ i „Danas“, obavezan je i „Čačanski glas“… Družio se, kaže, sa čačanskim intelektualcima, ali i mangupima… Voleo je, a i danas voli da zasvira pikolu i drombulje. I da zapeva, pa nam je demonstrirao svoje umeće, uz omiljenu pesmu iz filma „Pastir Kostja“.
„Zapevaj pesmu, kad mori te tuga
Jer pesma tuzi, najbolji je lek
Kad prođe jedna, na redu je druga
I tako s pesmom proživiš ceo vek…“
V. Trtović
NAJGORE SU PODELE U NARODU
– Bio sam svedok kada su vešali Ratka Mitrovića, na mestu gde je sada fontana na trgu. Narod se okupio i gleda. I mi deca, Mile Vlajkovac, Čule, Relja Dimitrijević… Ljudski život je kao konac, video sam. Pamtim i kad su obesili Simu Saragu, na mestu gde je sada autobuska stanica. Mesto je bez ikakvog belega… A možda je tako bolje, jer bi ih bilo na svakom ćošku. Teška vremena u Čačku su bila, kada je brat pucao na brata, otac na sina… Kad je Čačak bio „prekriven“ crnim barjacima. Najgore su podele u narodu, to je najteža kazna… Mi i oni, to niko ne sme više da radi – poručuje ovaj devedesetogodišnjak.
