Oduvek je znala da želi da studira engleski jezik, a kao apsolvent fakulteta u Beogradu, sa 22 godine dobila je šansu da provede tri meseca na časovima konverzacije i eseja, u grupi profesora Bejlija (Britanac, doktorant Kembrixa) na državnom fakultetu u Beču. Tu prvi put shvata razlog problema sa kojim se suočila radeći u Londonu, posle prve godine studija nije mogla da progovori na jeziku o kome toliko mnogo zna, započinje svoju priču Leposava Nikolić, vlasnica škole stranih jezika “Lingo” i članica Udruženja poslovnih žena “Nadežda Petrović” i dodaje:
– To iskustvo je bilo neprocenjivo, a naročito pitanje profesora Bejlija: „Gde biste najbolje naučili engleski – u Engleskoj, a šta biste tamo prevodili?“ U tom trenutku, moj plan je bio da karijeru ostvarim u UN u Beču. Na korak do cilja, za vreme kratkog boravka u Čačku, život meša karte u totalno drugom pravcu. Događa mi se ljubav iz snova i posle samo mesec i po dana počinjem brak, koji traje već 33 godine. Iako je on akdemski muzičar, koji bi sigurno uspeo svuda u svetu, nije hteo ni da čuje da napustimo Čačak. Tako shvatam da mi u Čačku, kao jedina profesija, preostaje profesura, koja na mojoj listi mogućnosti nije postojala ni kao apsolutno poslednja opcija. Moj nemirni duh, analitičan i često buntovan se u mojoj glavi nikako nije uklapao u tako ozbiljnu i odgovornu profesiju. Ipak, radoznala da vidim mogu li ja to, oslanjajući se na divne primere mojih bivših profesora, a bežeći bezglavo od onih drugih, krećem u tu, kako sam tada mislila, privremenu epizodu karijere. To je posao u kome nema prevare – možete preneti znanje ili ne – rezultat se jasno vidi u učionici. Stižu i priznanja sa raznih strana: republička takmičenja, studenti koji su položili prijemni ispit, poštovanje starijih kolega i više nema bežanja! Profesija je izabrala mene. Neprekidno promišljanje, jer tada nije bilo dostupnog materijala za učenje, uvodi me u neiscrpnu magiju profesure.
Pisala Nela Radičević
Ceo tekst pročitajte u sutrašnjom broju „Čačanskog glasa“
