Ako ste mislili da ga obradujete čokoladom, grdno ste se prevarili. Ne samo da je naočit momak, već je i ne jede. Ne voli ni gazirane sokove. Možda neobično za tinejdžere, čak i dosta starije, Mihajlo vodi računa o zdravom životu. Naučio je i lekciju iz ranog detinjstva, kada je imao poneki kilogram viška i ne bi da ponovi to iskustvo. Danas težina i ne mora da ga brine, s obzirom na njegovu visinu… Ali, zašto na bilo koji način uticati na promišljene odluke samosvesnog mladog čoveka?
U školi „Vladislav Petković Dis“ u Zablaću osmi razred je završilo pet nosilaca Vukove diplome. Za đaka generacije, izabran je Mihajlo Grujnac. Krajnji rezultati su izvanredni, ali priznaje da je prethodnih osam godina bilo i povremenih padova, ne samo uspona. Kao i svakom đaku, desila se poneka slabija ocena od onih na koje je navikao. Njegova prednost je u tome što je znao da izvuče pouku i imao snage da neuspeh prevaziđe uspehom.
Uvek sam se prevario kada sam mislio da znam i onda pročitam lekciju samo jednom. Tada sam bio najbežbrižniji, a desi se kiks. Ali, kada dobro naučim, onda imam tremu. Najviše sam voleo da idem na takmičenja. Činilo mi se da tako najbolje odmerimo znanja. Voleo sam matematiku, zato što je posebna nauka, traži logično razmišljanje, ne bubanje. Ipak, omiljeni su mi geografija i istorija. Takmičio sam se i iz biologije – nabraja Mihajlo.
Na listi njegovih interesovanja su i muzika i umetnost. Voli da crta, a sviranje na gitari je sam savladao. Malo mu je pomogao otac, koji je pohađao Muzičku školu, ali Mihajlo je uglavnom samouk. Želeo je da svira i u orkestru Kuturno-umetničkog društva „Abrašević“. Ipak, za tako nešto su potrebni mnogo bogatije iskustvo i znanje koje bi tek trebalo da stekne. Iako je možda još uvek mlad gitarista, imao je javni nastup. Jednom prilikom, kada su njegovi školski drugovi i nastavnici organizovali humanitarnu akciju za obolelog dečaka, svirao je na Gradskom trgu u Čačku. Tada su u humanitarne svrhe prodati i pojedini Mihajlovi crteži. I on i njegovi školski drugovi pokazali su svojevrsna remek-dela, nastala od srca i iskrenih namera…
Kao i mnogi vukovci i đaci generacije, Mihajlo je upisao prirodni smer u Gimnaziji. Odabrao je da uči i francuski jezik, pošto su u osnovnoj imali nemački.
-Učiću francuski od početka, to me najviše privuklo. Spreman sam da prihvatim nove izazove u srednjoj školi, ali kopkaju me ponekad neizvesnost i nepoznato. Razmišljam o novom društvu, profesorima, gradivu, o svemu. Trebalo bi da odem sa vukovcima na zajedničku ekskurziju i letovanje u Ulcinju. Nadam se da ćemo se zabavljati i da će nam biti lepo. Do tada, koristim da što više vremena odvojim za odmor i provod. Roditelji me nikada nisu terali da pošto-poto moram da imam samo najbolje ocene, ali su zahtevali da dobro uradim završni ispit. Sad, pošto je i to prošlo, zaslužio sam malo razonode. Ne bežim ni od kakvih poslova, ipak, hoću da iskoristim raspust za druženje i zabavu – iskren je Mihajlo.
Jedan od najboljih prijatelja mu je i mlađi brat Luka. Iako mu je tek 11 godina, Mihajlo kaže da sa Lukom može ozbiljno da razgovara o svemu. I on ide bratovim stopama. Do sada je imao sve petice… Sudeći po interesovanjima, nema razloga da i Luka ne bude kao Mihajlo. Sve može, sve stigne.
S obzirom na njegovu mladost, Mihajlo je neobičan i po tome što ne voli da se slika. Ni samostalno, ni sa drugim ljudima. U potpunosti voli svoju slobodu, stremi svojim interesovanjima. Nikako ne može ni da sluša, takozvanu „popularnu“ muziku, ništa što je napadno i zamorno. Uživa u svojim umetničkim i životnim slobodama, utemeljenim na pravim vrednostima. Pokazao je sklonost za prirodne i društvene nauke, jezike, umetničko stvaralaštvo. Ostaje mu da ih još nadograđuje i obogati novim interesovanjima. Čak i ona zapostavljena interesovanja uvek ostanu sačuvana u nekom deliću sećanja…
Z. J
