Kada neko kao Zagorka Pantelić preko svojih pleća prenese ceo jedan vek, život može delovati i kao teret. Ali ova krepka starica, koja je na Svetog cara Konstantina, 3. juna, napunila okruglih sto, to čudo koje zovemo život, čini se, nosi kao dva krila. Okružena pažnjom i ljubavlju svojih najmilijih, koji su joj priredili slavlje, vredno tih godina, Lika, kako je zovu svi, pa i najmlađi potomci, radovala se svakoj lepoj reči i poklonu.
Sa čašicom rakije, pored velike rođendanske torte, nazdravlja slavljenica, radosno gledajući oko sebe.
– Brzo je prošlo ovih 100! K`o vetar kad dune… Ali srećna sam i presrećna što sam doživela da se u ovim godina moji voljeni okupe oko mene. Dok sam mogla, radila sam i nije mi bilo teško. Trčala sam i kad me ne zovu da pomognem u setvi i žetvi. Od svađe, i tuđe, bežala sam, prkos nikom nisam činila, a šalu sam volela. Uvek sam bila umerena u jelu – zbori na pitanje o tajni svoje dugovečnosti Zagorka, mudro i strpljivo.
Priča nam da je odrasla u Ovčar Banji, među svetinjama. Majka je rodila trinaestoro dece, ali ju je samo troje nadživelo. Bila su teška vremena, ali njena porodica bila je bogata, imali su nekoliko vodenica na Banjskom potoku, neke još postoje… Mnoge uspomene još su sveže u njenim pričama, pa i kako se mlada udala, sa nepunih 16 otišla u susedne Dučaloviće i kako se živelo u velikoj zajednici. Suprug Borivoje, vrsni stolar, koji se odavno predstavio u večnost, bio je stariji od Zagorke petanestak godina. Često je bio na poslu, terenu, pomagao u manastirima, a ona je bila i čovek i žena u kući i njivi. „Sijala, kopala, nosila, kosila, tkala, plela i šila“, nabraja ona. I sve to je radila do pre desetak godina. A kad je zatrebalo u selu je bila babica i veterinar, pa i zubar!
– Odmenu sam imala u ćerki Dari, unukama Snežani, koju sam zvala najstarija-najmilija i Jasmini, najmlađoj-najslađoj, koja mi je bila sin, ćerka i drug. Imam pet praunuka, blizance Luku i Janju, Danku, Nedu i Đorđa, tri čukununuka i četvrto uskoro. To su sve moje zlatne jabuke – nabraja i sažima svoj ponos i sva ostala osećanja Zagorka, a u plavim očima zaiskri sjaj.
Unuke pričaju kako su od najranijeg detinjstva svaki trenutak koristile da budu u Dučalovićima kod Like, često se međusobno nadmećući za njenu pažnju i ljubav. Mirisali su bosiljak i majčina dušica u njenim nedrima, na koje ih je privijala, kad je, kako opisuje Jasmina, nestajala svaka opasnost i strah.
– Sve ono što je bilo lepo u detinjstvu, doživela sam kod Like i dede… Samo me je bilo strah, koliko sam je volela, da će neko da mi je ukrade – kaže Jasmina.
Sa Ovčara, često je znala da dođe peške, sa punim torbama za ćerku i unuke. Krene u svitanja, a pre toga namiri stoku i sve ostalo, pa, kako kaže, put pod noge. I vrati se opet peške, da završi poslove po kući.
Iz Dučalovića u Čačak, kod kćerke Dare, morala je konačno da se preseli pre nekoliko godina, kada je povredila nogu. Oporavila se i uz štap, prilično sigurnim korakom, kreće se kroz stan. Još joj nedostaju ovčarski vrhovi i padine, ali tu nostalgiju leči pogledom sa prozora iz zgrade u naselju Kaluđerica.
– Bilo je i težine, k`o u svakom životu, ali kad se sve stavi na vagu, pretegne dobrota i lepota, a puno tegobe se zaboravi. Samo sam se molila Bogu da mi deca budu zdrava, pa koliko ja uzaživim. Izdržalo se sve i, eto, dogurah do stote – kaže uz širok osmeh Zagorka.
V. Trtović
DUKAT OD PATRIJARHA PAVLA
Doživela je Zagorka veliku muku i patnju za vreme rata od `41, kada joj je umro prvenac sin Božidar. Živelo se tada u strahu, teško… Iz njene priče nastao je i deo knjige Miće Milovanovića „Molitva za oca Prohora“.
– Mučenici smo tada bili, zapalili sve Nemci. I kuću koju smo kupili u Čačku. Opet, i u selu isto, muža mi zarobili… Bežali smo, ja sa bolesnim detetom i bebom u naručju pored manastira Trojice, preko Lisnate stene do mojih u Ovčar Banju… Naišla su tri mlada kaluđera, koji su me pitali: „Kuda si ti, sestro, pošla?“ Ja im kažem da bežim od Nemaca, da ne idu na tu stranu. Jedan od njih stavi paru u nedra bebi. To je bio patrijarh Pavle, sa igumanom Mardarijem i monahom Georgijem. Krenuli su sa mnom, sklonili se kod Svete vode (Savine vode). Tako su se spasili, a mnogi su poginuli u bombardovanju Trojica i Sretenja. Kad sam stigla mojima, odvijem bebu i vidim da je dukat – seća se dobro svakog detalja Zagorka, koja je mnogo puta kasnije odlazila u Blagoveštenje, kada je patrijarh Pavle dolazio.