Они су матурирали у Гимназији још 1997. Скоро сви, а било их је више од 30 у одељењу, уписали су факултете. Завршили су студије, стицали породице, запошљавали се, али су пријатељства из средње школе остајала. Нису их раздвојиле ни даљине… Недавно су поново отпутовали на екскурзију у Италију. Овога пута су све сами организовали.
– Наш друг и другарица се посвађају на часу. Њу професор прозове да одговара, он јој шапуће. У том тренутку су заборавили све сукобе – дочаравају другарства из Гимназије Јелена Христов, Биљана Дуњић (Блажић) и Слађана Станчић (Суботић) . Још увек постоји свеска ”Бисери” одељења ИВ/8. Чува је Јелена, али ни она, ни њени пријатељи не желе да деле догодовшнине записане у ”Бисерима”. Оне остају само за њих и професоре.
– Сада када смо били у Италији, један наш друг из другог одељења, који је путовао са нама, прокоментарисао је: ”Како сте још увек сложни! Нико вам ништа не може”! И заиста је тако. На годишњицама матура смо најбројнији, остали могу да седну за један сто. Примећују то и професори. Чак су нас на овој екскурзији људи посматрали. Уђе нас 14 у кафић или пицерију, одмах спајамо столове, почињу граја и смех… Јесмо били атракција – кажу наше саговорнице.
На четвородневном путовању у Италију школски другови су посетили Бергамо, Милано, језеро Комо. Главни иницијатор и организатор, напомињу девојке, био је Бојан Луковић, најмлађи међу њима. Због породичних и пословних обавеза, на путовање је отишло свега 14 некадашњих школских другова. Појединци су морали да отказују путовање у последњем тренутку, посао им није дозволио да поново оду на екскурзију са школским дуговима. У Италију није могла да иде ни њихова разредна Светлана Бугарчић, професорка енглеског језика. Занимљиво је да баш у некадашњем ИВ/8 одељењу има највише ”енглеза”, односно професора енглеског. Једна од њих је и Слађана Станчић.
– Наши другови живе у Америци, другим градовима Србије, али ни даљине нас нису раздвојиле. Редовно се чујемо, имамо своју групу на виберу. Још нас не напушта духовитост… Недавно су нам се исти дан породиле две другарице, једна живи у Америцу, друга у Чачку. Обе су добиле прво дете, додуше дечака и девојчицу. Можда и у томе има нечега? Да, знате ли како је изгледао наш снимак последњег дана у Гимназији. Већина ученика је седела у клупама, као на часу, а ми смо били у полукругу, свирали смо и певали. У нашем одељењу има и доста уметника, сликара и музичара. Ко зна, можда је и то утицало да овако дуго сви останемо добри пријатељи? Наравно, било је људикоји су се више и мање дружили, али не и међусобне злобе и нетрпељивости – напомињу Јелена, Слађана и Биљана. Зато нико из њиховог некадашњег одељења нема недоумицу: ”Шта радити када сретнемо оне са којима се ’љубили’ нисмо?” Не избришу године увек сва сећања која могу беспотребно да затрују срце…
У Италију је група матураната ’97 путовала као некада, без мужева, жена, деце, само за своју душу. Занимљиво је и да су трећег дана жене отишле на језеро Комо, а мушкарци у куповину. Поново ће се окупљати, како кажу, бар два пута годишње, зими и лети. За сва та дружења није потребно много новца. Ове путнике је авионска карта од Ниша до Бергама коштала 20 евра… Договорили су се да у јуну одвоје један дан за заједничку посету Овчар Бањи и вожњу катамараном. Њихов Бојан увек има идеје, а не мањка му ни предузимљивост. Успели су и да буду инспирација другима. Појединци су, чим су чули за њихову екскурзију започели преговоре са школским друговима.
– Радо бисмо се овог часа вратили у Гимназију! Најлепши су били дружења, одмори, журке, славили смо 18. рођендане, али не као сада. Окупљали смо само своје другаре. Заједно смо славили и нове године… Остала су трајна пријатељства, шта бисмо лепше пожелели из школских дана!
