Зове се Босиљка Новаковић. Али, не воли да је зову по имену. Сви је знају као Босу. Рођена је пре 82 године у Доњој Трепчи и врло рано се отиснула у “свет”. Сви путеви тада су је водили у Београд до наставка школовања, запослења, оснивања породице. Тај пут одвео ју је и до тако жељеног посла. Шездесетих година прошлог века била је прва жена у бившој Југославији контролорка лета. Није их тада имало много ни у свету, по једна Канађанка, Францускиња, Немица и наша Боса.
Знала је да је повукла прави потез уласком у Контролу лета. Не само да је требало изборити се у мушком свету, већ и трајати и опстати. Босин прави адут била је и добра самоспознаја.
– Још као дете сам волела да посматрам авионе и замишљам да њима управљам. Сваки човек је рођен за неки посао у коме ће бити најбољи. Знала сам да могу да радим у контроли лета и издржим све што се од мене захтевало. У том послу морате бити одлучни, брзо размишљати, не смете подлећи стресу… Тадашњи директор Југословенског аеротранспорта, Црногорац, није благонаклоно гледао на жену у контроли лета. Морала сам да завршим обуку за навигацију и тек тада добијем посао. Али, знала сам да могу. Успевала сам да бринем о породици, завршим све кућне послове и радосно сам одлазила на посао – прича Боса. Пошто је завршила први степен права, претходно је радила у Савезној контроли лета. Показала је праву одлучност и када је требало да добије тај посао. Како каже, ушла је у зграду Савезне контроле лета и није хтела да изађе, док не постане њихов радник. Било је то 1960. Седам година касније завршила је обуку за навигацију и упустила се у сасвим други “лет”. Није много марила за уврежено мишљење да контрола лета није за жене, делом и због тога што су осећајније од мушкараца. Ишла је даље, од њих учила, стално се усавршавала у свом послу. Те 1967. једне канадске новине су писале о првој Југословенки контролорки лета. Када је отпутовала тамо, била је опчињена како су њене колеге обављале тај посао, упркос великој гужви у авио саобраћају. Авиони су сваки час слетали и узлетали, а решење је било врло једноставно. Имали су добре радаре и свако је радио свој посао. И данас Боса врло често одлази у Канаду, има њихово држављанство, а у Торонту живе њена ћерка, зет и унуци…
– Сада већ има доста жена у контроли лета и оне добро раде тај посао. И технологија је доста напредовала. Ми смо морали да замишљамо простор у коме се авиони налазе. Ваздушни пут је обележен одређеним радио навигационим средствима и када авион прелети једну тачку, тачно знате његову путању. Било је врло важно да послу посветимо пуну пажњу. Чим почнете да радите, оставите приватан живот, све проблеме. Наравно, одмарали смо се. Радимо два сата, паузирамо, онда опет јово наново – објашњава Боса. У контроли лета је доживљавала и лепе и тужне тренутке. Ту “саобраћајну гужву” у Канади, убрзо је осетила и у Београду. Посебно је било динамично када су, 1980, државници из целог света долазили на Титову сахрану. Али и много раније. На фудбалски Куп европских шампиона у Београду, 1973, нису стизали само играчи финалисти, Јувентуса и Ајакса, већ и њихови навијачи. Један италијански пилот лично је честитао југословенским контролорима за добро навођење. Део те екипе била је и Боса.
Тешко је заборавити и тужне тренутке, експлозију бомбе у ЈАТ-овом авиону 1972, изнад тадашње Чехословачке. Пут на линији Копенхаген-Загреб једино је преживела стујардеса Весна Вуловић. Трагичан је био и судар нашег авиона, који је полетео из Сплита, са енглеским. Настрадали су сви путници… Прихватили или не, то је део посла са којим сваки контролор мора да буде спреман да се суочи.
ХОЋУ И МОГУ
Боса је радила у контроли лета до 1990. Напомиње да јој, без обзира на сву љубав према контроли лета, пензија није тешко пала, иако је имала тек 54 године. Ту долазимо до још једне врло важне стране њене личности. Увек је радила више послова, није одустала ни у пензионерским данима.
– Научена сам још у детињству да радим и на време завршавам своје обавезе. Одрасла сам у великој породици, било нас је деветоро браће и сестара. Тачно се знало шта ко ради. Имали смо обавезе које смо морали да завршимо пре или после школе. Мој отац, стари српски сељак, желео је да школује децу и да их оспособи за самосталан живот. Када сам отишла од куће, знала сам да од мене све зависи и да морам да се снађем. И касније у животу сам се опробала и научила да радим многе послове. Једно време сам градила куће. Најпре у Сутомору. Тада сам још радила у контроли лета. Завршим ноћну смену, седнем на авион до Погорице, а онда возом до Сутомора. Видим шта раде зидари, како напредују радови и вратим се у Београд. Касније је моја ћерка била, како се сад модерно каже, инвеститор за изградњу наше породичне куће у Горњој Трепчи. Саграђена је на имовини моје мајке. Имала сам диван стан у Београду, али сам решила да саградим кућу 2000. године. Од тада живим на Звездари. Није за градњу куће потребно да имате сав новац на гомили. Важно је да сте одлучни и да се упустите у посао. Увек се нађе новац за завршетак, ако сте вољни. Често ни сами не знамо одакле дође, али буде тако. Сећам се и тешких деведесетих, страшне инфлације и моје пензије, од које сам могла да купим свега десет марака. Знала сам да шијем и тада сам, заједно са једном креативном пријатељицом, радила сукње за Народно позриште – сећа се Боса.
СВИМА ПОДСТРЕК
Боса има два унука, Миленка и Александра. Миленко је завршио енглеску књижевност и философију, али се успешно бави музиком. Недавно се оженио Српкињом и тренутно живе у Канади. Александар се после студија режије, упустио у свет филма. Недавно је један његов краткометражни филм био у ужем избору за награду на ФЕСТ-у у београдском Дому омладине. Тај филм приказан је и у Америци, Финској, Енглеској…
Породици, рођацима, пријатељима, она је неисцрпни извор енергије и подстрек за креативнији и активнији живот. Увек је доступна за користан савет, разговор, уливање ведрине и животне радости.
– Врло је једноставно решење за право задовољство и испуњеност у животу. Нико није умро од рада и стално говорим да је сваки човек даровит за неки посао. Пожељно је да створимо свој креативни свет и да у њему стварамо и уживамо. Када бисмо сви тако радили, не би нам било важно ко је на власти и у каквој земљи живимо. Има доста тога у чему бисмо могли да пронађемо себе. Мале нације могу доста тога да ураде и створе. Увек сам волела да истовремено ангажујем руке и мозак. Тако су се рађале нове идеје… Пошто сам увек радила рукама, нисам осећала жељу и потребу, на пример, да запалим цигарету. Уосталом, не волим никакву врсту зависности. У кући у Београду примам студенте из других градова. Не наплаћујем им кирију, али увек гледам да им, осим учења, поделим друге обавезе. Увек ме радо послушају, а њихови родитељи су ми врло захвални… Много волим људе, од беба до стараца – потврђује Боса да је пут до задовољног и испуњеног живота много једноставнији, него што нам се чини на први поглед. Ко се усуди да “полети”, сам се увери и на добром је путу ка дуговечности и обновљивој животној енергији.
