ВЕЧИТО САДА
У оквиру манифестације 56. Дисово пролеће, прошлог четвртка (11. априла), у малој сали Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, одржано је књижевно вече “Вечито сада”, насловљено по најновијој збирци поезије Томислава Маринковића. Осим песника из Липолиста код Шапца, који је пре три године овенчан Дисовом наградом за укупно песничко дело, у поетском програму су учествовали и Гојко Божовић, песник, преводилац, есејиста, књижевни критичар и уредник ИК “Архипелаг”, као и ученици Музичке школе “Др Војислав Вучковић”. Водитељка програма Душица Брковић подсетила је на биографију једног од најзначајнијих српских песника, добитника бројних награда, међу којима су, поред Дисове, и “Васко Попа”, “Мирослав Антић”, “Бранко Миљковић”, “Заплањски Орфеј”… Песме Томислава Маринковића превођене су на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик.
– “Вечито сада” ми је јако драга књига, до сада је већ добила неколико важних приказа, рецензија. Има доста леп одјек и код читалаца, и код критике. Задовољан сам, а нарочито што сам у Чачку после три године, од када сам добио Дисову награду. Тада сам био у старој библиотеци, а сада затичем један сјајан, пркрасан објекат. Био сам узбуђен када сам ушао у нову зграду Градске библиотеке, али и када сам видео драга лица, моје пријатеље, јер Чачак је од 2016. године на неуобичајен начин постао мој град. Све је за мене чудесно, лепо, узбуђујуће. На неки начин и Липолист је присутан у Чачку, не само због мене, већ и због неких биљака које су овде засађене. Постоји нека јака веза – наглашава песник Томислав Маринковић, делећи своју радост са публиком.
Песме у овој књизи чине повлашћени тренуци свакодневице, а пажљиво истражујући стварна и могућа искуства, песник их стапа у вечито сада и, како каже, тако “отплаћује још једну рату поезији”.
– Тема је увек моје окружење, оно што можемо да видимо, али све то подигнуто од земље. То је све оно што можете да препознате у неким малим, ситним, обичним, свакодневним стварима, што носи универзалну поруку или вредност, али подигнуто на виши ниво, са перспективе коју данашњи човек има – да не запажа ништа озбиљно. Све нам се чини познато, а у ствари ту се крије доста добрих тема за поезију и ја покушавам то да откријем – каже песник.
И поред пеха аутора, књига “Вечито сада” је, како је и планирано, објављена прошле године у издању “Архипелага”, у песничкој едицији “Елемент”.
– Са Гојком Божовићем сам имао договор да му рукопис предам до краја фебруара прошле године. Али, у јануару је рукопис нестао из компјутера. Мајстори су нешто погрешили. Писао сам поново књигу, нешто сам успео да спасем, песме које сам слао пријатељима. Али, њима сам слао раније верзије, а оне које су биле коначне биле су изгубљене. Неке песме сам дорађивао, неке писао поново и успео сам да их Гојку доставим до краја фебруара. Књига је брзо изашла. Невоља која се десила није оставила никаквог лошег трага на књизи – прича Томислав Маринковић.
Ова 11. књига поезије садржи око 40 песама, које су подељене у три циклуса, а прва “Узми или остави”, била је једна од оних коју је песник прочитао публици. А да невоља није оставила никаквог лошег трага, можете се уверити и сами. Када почнете да читате ову књигу, не испуштате је из руку. Напротив, читате је у једном даху.
ИСКУСТВО И ТРАЈАЊЕ
Гојко Божовић, књижевни критичар и уредник ИК “Архипелаг” истакао је да песничке књиге Томислава Маринковића читамо са пажњом и изразитим поверењем: 
– И у његовим ранијим књигама могли смо да видимо да је изградио препознатљив песнички свет. То је у књижевности, а у поезији поготову, заправо најтеже, да обликујете свет који се разликује од других, које препознајете у поезији. Истовремено да говорите из дубоко, индивидуализованог угла, непоновљивог, али и да говорите јединственим гласом који се, ипак, тиче свих могућих читалаца који имају сасвим друга сазнања или друге погледе на свет.
Основа тог јединственог гласа, односно Маринковићевог песничког света је врло стишан тон којим нам се овај песник обраћа. То је врло тихи глас, који се у једноставним облицима, у једноставним речима, исказује и који постепено раслојава тај песнички свет, који је испуњен малим чудесима, малим мистеријама свакодневног постојања, каже Божовић и додаје:
– То је један смирујући, искупљујући свет свакодневице у коме се не виде само нихилизам постојања или пустош свакодневног смисла, ту се виде мале објаве смисла, мале светлости на којима се темељи читав људски живот. Те објаве смисла у свакодневици Томислав Маринковић препознаје у искуству и трајању, па и у животу, о коме нам он говори, чак је и наслов једне његове књиге “Обичан живот”. То су једноставне форме, једноставни животни циклуси, који се непрестано понављају. Али, у тој смењивости, у тој пролазности и краткотрајности постоји нешто лепо, упечатљиво, узбудљиво и непоновљиво, што вреди сачувати. И то су неки ретки, драгоцени, непоновљиви тренуци, који остају само захваљујући пробраном сећању и пробраним стиховима. У свету постоји мноштво неупечатљивих чињеница, некада скрајнуте, скровите, непрепознатљиве и потребно је око искусног посматрача који ће у њима открити и пред нас изнети те важне маргинализоване чињенице свакодневног живота.
Према речима књижевног критичара, Маринковић није песник који само ослушкује свакодневни живот, већ који дубоко, истанчано промишља свет. С једне стране обичност и једноставност, оно што је чулима доступно, проверљиво, а с друге стране, оно што долази иза чула, мишљење, промишљеност, и отуда та меланхолична евокација, која осваја и плени у многим стиховима овог песника.
– Томислав Маринковић ненаметљиво, веома дубоко и промишљено говори о изазовима своје поезије и о поетици свог песништва. Прави живот, то истинско сада, тај непоновљиви тренутак у коме се човек препознаје са смислом свог постојања, не одиграва се ни у неком магловитом тренутку неповратно минуле прошлости, нити га можемо тражити и замишљати у некој идеализованој пројекцији будућности, него се то вечито сада, ако га уопште има и ако смо за њега уопште способни, може тражити и пронаћи искључиво у простору свакодневице, у овом тренутку док говоримо, док читамо неке песме, док размишљамо о властитом животу. И то је једно велико искуство са којим се суочавамо у овој књизи – порука је Гојка Божовића и ове књижевне вечери.
Н. Р.
ГЕНЕРАЦИЈА ИЗВАНРЕДНИХ МЛАДИХ ПЕСНИКА
Томислав Маринковић сматра да Србија данас има генерацију изванредних младих песника. Реч је о младим људима који се појављују најчешће на фестивалима и конкурсима, а не преко часописа, као некада.
– Ту се регрутују младе снаге, а протекле године показују да су већ направиле место за себе у савременој српској поезији. Млади су у прилици да наставе важне токове које наша савремена поезија има, а ми смо, такође, наслеђивали неке раније токове, битне за нашу поезију. Можда су данас начини како се долази до књиге, или како се човек представља јавности другачији, али све остало је исто. Сви даровити, талентовани млади људи, свакако ће добити шансу, само на други начин него раније. Ниједан вредан таленат неће никада остати запостављен, због тога што тренутно влада другачији стил. Наше време је имало друге принципе, али се такође уважавало само оно што је вредно. Данас је могуће објавити безброј и невредних књига, али ће свакако најважнији и најаутентичнији гласови бити препознати и постати део нашег аутентичног песничког искуства и настављачи онога што се до сада код нас капитализовало, од свих ранијих генерација – рекао је за наш лист песник Томислав Маринковић.
