ЧАЧАНСКЕ ПРИЧЕ, ОБИЧНЕ
Прича из необјављене збирке “Чачанске приче, обичне”, састављене од сећања, чињеница, али и маште аутора, која је од историјских личности створила књижевне јунаке.
Пише: Душан Даријевић
Историја ме је одувек привлачила. Кад сам био мали (имао сам седам-осам година), знало се – истаорија почиње с њим, с Титом. Додуше, неко се могао питати да ли он уопште постоји. Одговор на то тешко је могао да се добије у школи, у уџбеницима, у новинама, на телевизији.
За мене су, међутим, постојали алтернативни часови историје у радњи конфекције „7. јули“ Куршумлија, у којој су радили моји родитељи. Радња се налазила на почетку Улице др Драгише Мишовића, одмах до Власта воскара, преко пута кораџијске радње Николе Пејоског.
Отац је био пословођа. Радио је двократно. У седам би долазио на посао и остајао до ручка, негде до један, када би мајка дошла. Онда би ишао кући, враћао се поподне и остајао до затварања, до седам увече.
У тој старој радњи, са олајисаним подом, високим плафоном и нафтарицом (пећ на лож-уље), скупљало се, сваког дана у подне, чудно друштво. Журио сам из школе да бих затекао те необичне старе људе који су се окупљали око мог оца, у радњи. Пре него што стигну, одвијао би се читав ритуал. Отац је имао посебно ћоше за њих, у левом углу радње, иза великог сталка за зимске капуте, који би он мало померио, где би додао и неке завесе, скупио столице на једно место и припремио амбијент за сеансу. Сви су долазили у исто време, једно за другим.
Били су то бивши трговци, занатлије, официри краљеве војске и солунски ратници. Они су ту долазили зато што су имали поверења у мог оца, а познавали су и мог деду Љуба, предратног трговца. Нису они били никаква завереничка група. (Додуше, нису баш мирисали ни Њега – знате већ кога!) Није се ту пуно ни причало о политици. То су углавном била сећања старих, истрошених људи, проткана сетом за неким бољим временима, како им се тада чинило. Некада су са пуно топлине говорили и о краљу Пери, оном старијем, бркатом, и о краљу Александру и његовом мученичком страдању. Могли су они да се окупе и у некој кафани, али нису хтели да због неког надобудног јуноше заврше на саслушању. Било је међу њима и оних који су хапшени и оних који су били на робији.
Наравно, никад нису сви они били у радњи. Неки су били редовни а неки повремени посетиоци. Ја сам овај чудни клуб доживљавао као спој две групе – по очевој и по маминој линији. Очевих је било више. Били су строги, исцеђени од живота. Углавном по занимању трговци, занатлије и понеки пензионисани чиновник. Мамини гости су били много интересантнији, причљивији, импресивнији у сваком погледу.
Моја мајка је била из Драгачева, из Горачића. Њен деда је био Тиосав Јаковљевић, вођа чувене Горачићке буне. Било је сасвим нормално да ту, у радњу, навраћају Драгачевци, они који су то били пореклом и они који су на било који начин били везани за тај крај.
Ја сам посебно волео чика Тадију, краљевог официра, који је пре Другог рата живео у Београду. Бомба је, 6. априла, погодила његов стан, а он је, са женом, био принуђен да се негде склони. Уточиште је нашао у Драгачеву, у кући мог деде по мајци, Живојина, кога су сви звали Перо. Деда је заглавио у заробљеништву одмах на почетку рата. Баба је примила избеглице из Словеније и погорелце из Београда. Међу њима и чика Тадију. Он је био живахан, причљив старац. Имао је официрско држање и фине манире. Лепо је причао. Било га је милина слушати. Познат је био по томе што је, у дане Сабора трубача у Гучи, облачио своју стару официрску униформу, са све сабљом, и тако парадирао. Полиција га није дирала. Био је атракција. Титови официри нису могли да се пореде с њим ни по држању, ни по ставу, ни по ходу, ни по манирима. То су била два света. Тада сам ишао у Гучу на Сабор трубача, али само да бих гледао чика Тадију.
Моја мајка је посебно волела баку Пурићку, једину жену која је повремено свраћала у ово друштво. Била је то чувена Драгиња Пурић из фамилије Танасијевића. Рођена у Калањевцима, школовала се у Белановици и Горњем Милановцу. Са непуних седамнаест година отишла је у Велики рат као болничарка. Прешла Албанију. Писала је, са прекидима, ратни дневник. Највише је и најлепше писала о јунаку Будимиру Давидовићу, о његовим подвизима и ранама. После рата, Пурићка је завршила бабичку школу и помагала на порођајима, најчешће у Драгачеву и Чачку. Жене су је веома цениле, а моја мајка ју је много волела. Кад би се бака Пурићка појавила у радњи, мајка је заборављала на муштерије. Наравно, ко је знао ко је Драгиња Пурић није могао да се наљути на моју мајку због занемаривања. Бака Пурићка је говорила оштро, могло би се рећи строго, одсечно, војнички, али иза тих речи и таквог тона била је њена топла, напаћена душа праве српске жене која је, без обзира на све, увек умела да се нађе где је тешко, да помогне, да утеши, да спасе што се спасти може и, најважније, да донесе нови живот на свет. Мушкарци-борци су је изузетно поштовали. Ипак, она није седела у њиховом друштву. Волела је да прича стојећи. Најчешће о томе како је чика Будо задобио својих седамнаест рана и како му је француски генерал дао Орден Легије части пошто га је скинуо са својих груди. Причала је да је слично урадио и регент Александар – скинуо је своју Карађорђеву звезду и ставио је Буду на груди.
Чика Будо је био истинска легенда. Ратни ветеран о коме су кружиле приче. Најлепше приче причао је, ипак, он сам. Кад год бих био у радњи у исто време кад и чика Будо, нетремице сам буљио у њега јер раније нисам могао да замислим шта све један тихи чикица може да исприча. Био је из истог села одакле и моја мајка. Изгубио је десну руку кад је, за време рата, избацио бомбу из рова. Причао је да је пресекао жицу, ушао на бугарски положај, ухватио стражара, заробио га и одвео у своју чету. Причало се ту и причало! Препричавале су се свакојаке догодовштине. У неке приче сам веровао, у неке не. Говорило се да се, у неким ситуацијама, посебно са Бугарима, чика Будо клао и зубима јер се нож није смео носити. Чуо сам много сличних, чак и језовитих ствари.
Кад бих одлазио из радње, саветовали су ме да не причам у школи о ономе што сам чуо. Кад сам их питао:
- Зашто? – шеретски су се насмејали и одговорили:
- Неће ти веровати.
Завеса се одавно спустила на тој позорници. Нема више чика Буда. Нема чика Тадије. Нема баке Пурићке. Нема више ни мојих родитеља. Остало је сећање. Онај дућан и даље постоји. Фирма није иста. Верујем, нема више ни оних „часова историје”.
14. марта 2016. године,
у Чачку
Фото: ФБ страница Историја Чачка (Горан Давидовић)
